Ni tamo, ni ‘vamo. Ni lud, ni normalan. Večiti balanser na žici između društveno prihvatljivog i šuntavog. Od majke nasledio miroljubivu narav, od oca zajebantsku prirodu. Za fiks ideje je zaslužan sam.
Zašto ne nenormalan? Pa ne možete takvu osobu, pogotovo ako vam je draga, nazvati ludom. Na kraju, nikada mu nije namera da bilo koga uvredi. On samo neopozivo sluša svoj unutrašnji glas koji mu šapuće da je život igra, poštuje taj impuls da bude drugačiji. Takva je njegova priroda.
Još kao klinac je od novčanica iz očevog novčanika pravio avione i bacao ih sa vrha zgrade, a u par navrata i krao dedinog Tomosa ne bi li ga noću vozio po livadama uz ratnički poklič. Zbog toga ga nećete zvati kada vam treba pomoć u krečenju kuće, cepanju drva... ali je taj zajebant na svakoj proslavi rado viđen gost.
-Ženo, dodaj mi onaj kaiš i kaži dragička, ponovo me je zvala Markova učiteljica. Kaže, uzeo kantu providnog laka za drvo od deda Stanka, prefarbao sve klupe i stolice u učionici pre časa. Raspuštena nastava do daljnjeg, nemaju deca gde da sede... jedno dete se i onesvestilo od jakog mirisa!
-Rešićes ti to Mile, nije strašno, htelo dete da pomogne... ljubi ga majka, uvek je bio pomalo bleskast.
