Ne ume da jede ili pije, a da istovremeno ostane čist. Žuri, ne diše, oblaporno guta sve servirano, curi mu niz bradu i laktove, o uglovima usana da ne pričamo. Komadi hrane mu ispadaju iz ruku na pantalone, preliva mu se kašika paprikaša na novu belu košulju.
Jebe se njemu, on jede sa tolikim uživanjem da prosto ogladniš samo gledajući ga.
- Zvao sam komšiju Mišu na lubenicu, voli čovek, a nema...
- Mišu Štroklju? Au jebote...
- Što bre, šta fali?
- Toliko je brljiv kad jede da sve oko sebe isfleka...
- Ko ga jebe, lubenica ne ostavlja fleke, opraće veniš.
- Ma nije to problem, zna Miša da je brljiv pa se zato skine go kad jede bostan, a tebi sva tazbina u gostima...
Ja znam za neke krajeve gde brljiv znači luckast, "udaren mokrom krpom"; a ovaj lepo opisan ljudski primerak je poznat kao brljavac, onaj koji brlja dok jede.
Ali, kažem, kako god se gde govorilo, vrlo slikovit opis. +++