Buđenje

Trenutak kada shvatiš da se nikada nećeš promeniti, kao i da se nikada nisi ni menjao.
Priče koje te teraju da iščekuješ osnovnu i srednju školu, kao i fakultet, u najčudnijim nadanjima da ćeš upoznati nove, drugačije i zabavne ljude i da ćeš učiti ono što voliš.
Priče o vezama i orgazmima koji pomute mozak.
U nekom delu života shvatiš da pripovedači tih priča imaju potpuno drugačiju svrhu života od tebe, i drugačiji intenzitet osećanja i da nisi ni trebao da ih slušaš.
Možeš da upišeš fakultet koji si želeo čitav život, da se smuvaš sa osobom koju si žarko želeo i da imaš dugogodišnje ortake, ali tvoje raspoloženje podjednako je onom kad blejiš u komp dvadeset sati i pitaš se što nemaš ortake i devojku.

Upišeš faks koji si oduvek želeo, al si do tad toliko izmrcvaren, isti tip ljudi, isti tip profesora, iste fore. Ne možeš više da slušaš priče u klasi, priče u autobusu, pitanja kod kuće. Celo školovanje se sastojalo od vrtenja u krug.

Konačno upadneš u vezu koju si toliko priželjkivao sa osobom u koju si ludo zaljubljen i nisi više ljubomoran na svaki par na ulici. Možeš da upališ tv i odgledaš bilo koji patetični film u kom ljudi sa pola mozga bleje u srećnoj vezi, jer ti si u srećnoj vezi i boli te kurac.
A onda ukapiraš koliko je veza jedno veliko cimanje, možeš da imaš seksualne odnose sa tom osobom koliko hoćeš, može ona da bude divna, ali ti i dalje ne osećaš sigurnost i misliš da će sve da se raspadne. Pa upadnete u rutinu, pa se povede pitanje o ortacima i ortakinjama pa pažnja-nepažnja.
Nije ti bukvalno više ni do čega.

Nikad nisam misila da ću želeti da se vratim u vreme kada nisam imala ni dečka, ni faks ni ortakinje. Samo sam blejala i crtala, i mislim da nikad više nisam dostigla tu vrstu smirenosti i stabilnosti, od kada sam počela da težim ka opštim ciljevima.