Buđenje

Trenutak kada konačno, posle dužeg, a često i predugog zavaravanja konačno otvorimo oči pred stvarnošću. Ljudi su tome i te kako skloni, jer bi im priznavanje neugodne istine samom sebi zapalo kao Šćepakadabri kapitenska traka, kao Ejbu Linkolnu odlazak u pozorište, ili zapadnim susjedima pobednička ceremonija u Atini '95. Lakše i lepše je ne priznati da smo u gadnoj situaciji, jer tek onda ne bismo znali šta ćemo sa njom, a ni sa sobom. Inicijator buđenja je obično neki neprijatan događaj koji buši mehur od sapunice u koji su bile ušuškane naše iluzije, a privikavanje na datu situaciju ume da bude veoma teško. Zavisi koliko smo zabrazdili.

Otrežnjenje je uvek dobrodošlo. Koliko god ono delovalo bolno u datom trenutku, bolje je što pre se osloboditi pseudo-ideja i predstava koje smo imali o nečemu ili nekome, ona mogu samo da štete ako se zadrže predugo u nama. Onda smo zarobljeni. U prošlosti ili nekom svom imaginarnom svetu, nebitno je.

Svima nam ponekad treba buđenje, svi se ponekad zanosimo. Svi imamo fiks-ideje, ponekad idealizujemo pogrešne ljude i najčešće mislimo da smo bolji nego što jesmo. Tuđe mane se uvek lakše vide. Samo je pitanje ko će kako da reaguje na činjenicu da su želje i iluzije jedno, a realnost drugo.

Preko medija se nadrukava slika i lažna predstava o snazi sportskog kolektiva (nebitno koji sport, koja država i koji kolektiv). Nasmejani funkcioneri sa stomačinama obećavaju sponzore, pojačanja, kule, gradove, čuda i muda. Kroz ligu ćemo se prošetati, a i strancima neće biti sve jedno protiv nas. Kreće nadrukavanje, mobilizacija, "ma, da, bre, sad ih imamo sve, sad su naši, sad im jebemo kevu kevinu u krvavo prkno, to je to, sa štitom ili na njemu, domaći teren pakao, gostujuće gazimo kao kamion Berčeka u "Specijalnom vaspitanju".
- Vejkap kol - prosečni fenjeraš ubedljivo pobeđuje vonabi asove.
Realnost: Neophodna četiri igračka pojačanja, trener, direktor, predsednik i glavni sponzor.

Slobodna devojka koja ti se sviđa već duže se vratila kući sa studija i sad je nadohvat, što onlajn, što uživo, više onlajn nego uživo, jer ovi tvoji neće dizlaze, oca im kaljavog, jedan nema pare, drugi se posvetio veri, treći ima ženu i decu, pu, izdajnici. Ali, spopašćeš je ti. Zvaćeš je na kafu, ništa ne košta. Ako odbije, ima drugih. Udahni duboko. Upotrebi sav šarm. Imaš ga, pametan si. Eto je onlajn. Sad je tvoja, sad je imaš...
- Vejkap kol (Tri meseca kasnije) - Tvoj drugar za koga si mislio da jedini ima manja mudašca od tebe, i koji ti je bio jedina prilika za utehu i druženje ako ga izduvaš, pozvao je pre tebe. Pristala je.
Realnost: Sediš uz kompjuter posle mesec dana i slušaš "Ko te budi u svitanja bela" od Topalka (pravog Topalka, ne ćelavog degenerika), ljuštiš šest zaječaraca i kuneš sudbinu, uz konstataciju da "i nije bila neka".

Prijemni za faks. Konkurencija nikad jača, ali ti si siguran. Imaš sve u malom prstu. Ti možeš. Ti znaš. Kakve veze ima što si igrao na turniru u balonu, a bogami i strit-basket ti nije promakao?! Nećeš valjda da ispališ drugare? I nećeš valjda da se ne napiješ bar dvaput nedeljno? Kondicija mora da se održi. Ne može to što znaš da se zaboravi tako lako, ti si ipak kapacitet. Razbićeš. Ostavićeš sve u prašini. A onda tek kreće pijančenje, ludnica, bahanalije, more, karanje crnkinja. Isprsiće se ćale, njegov si ponos...ma, da. Biće laganica.
- Vejkap kol - 15 mesta ispod crte.
Realnost: Ima valjda stric neko mesto u onom stovarištu što drži. Mogao bih i da nosim neke gajbe. Kad li beše počinje turnir u Bošnjanu, to ćemo da razbijemo?