Nezgodno psihičko stanje. Sedimo u sobi, razmišljamo, preturamo po mislima svakakve stvari. Nemamo snage ni za šta, kao da je sve tako teško. I sve nam deluje besmisleno, bezvredno. Da bilo šta učinimo, nemamo volje. Samo tupo posmatramo zidove oko nas. Ovo osećanje često biva prouzrokovano neuspehom i razočaranošću u život.
Sobu delimično obasjava treperavo svetlo dogorele sveće. Za klimavim i prašnjavim stolom sedi čovek držeći sićušnu čašicu u ruci. Ispred njega nalazi se dopola puna flaša rakije, okrnjena pepeljara i duvan. Dim koji izbija iz cigarete nadvio se iznad njegove proćelave glave kao oblak. Pogled mu je prazan, oči crvene, a usta obložena gustom bradom razjapena.
Razmišlja o svemu što mu je se dogodilo. Pre nekoliko godina žena ga je ostavila zajedno sa decom. Reče mu da nije pogodan za njih, da ne može da ih izdržava sve. Pre neki dan su mu isključili struju, jer nije imao da plati. Danas je dobio otkaz. Šef se drekenjao na njega i u njemu je nešto kvrcnulo tako da ga je isprebijao. A sada, sedi u praznoj sobi sam i tugu davi u alkoholu.
Šta mu preostaje? Izgubio je sve. Ovi gluvi zidovi polako počinju da ga stežu. Iz pantalona vadi revolver. Pretura ga iz ruke u ruku. Oseća hladan čelik. Kako bi bilo da se ubije? Patnja, bol, jad, čemer, muka, sve bi nestalo. Sramota i bruka koju je nabacio na sebe isto. Prislanja polako cev na čelo i uzdiše. Prolaze trenuci....
Odjednom kao iznemogao spušta pištolj na pod i uz blagi osmeh reče: „ Ah kučko, imamo ja i ti još da se igramo!“.
Dosada poprima nove dimenzije.
*Šta ti je matori, nešto si mi se umrtvio...
*Uvatila me neka čamotinja, ne znam šta ću sa sobom.
Siromašan crnac.
Depresija prouzrokovana jednoličnim životom i životnim problemima i nedaćama, sveopštom bezvoljnošću, demotivisanošću i letargijom.
Kišno popodne. Jedno od bezbroj, sumorno i dugo. Olovno sivo nebo i miris neke sjete u vazduhu. Uskovitlani oblici mašte. Izgubljeni pogledi i prošaputane riječi.
Gdje čizme od sedam milja mogu odvesti nekoga ko ne zna kuda da krene? Jasna slika gubitnika koji tumara pustim ulicama, utapajući se u samosažaljenju. Prsti zapetljani o dim cigarete. Odjek obmanute generacije. Tuđinci u svijetu, koji smo nekada zvali svojim.
- Ova Milica je baš čudna poslednjih dana. Stalno je zamišljena, ima taj neki izgubljeni pogled i čita one njene ruske knjige. Da nije nešto bolesna? Da se nije zaljubila? Što je to?
- Čamotinja Maro. Čamotinja. (uzdah i pogled prema prozoru)
