Godo je, barem u mom slučaju, neko od ukućana ko će me obradovati rečima da je kupio WC papir. Da, kenjao sam i na moje veliko razočaranje nemam nešto čime bih mogao bulju da obrišem. Srećom, poneo sam telefon sa sobom, za ne daj Bože, tako da mogu ovo sa vama podeliti. Zaista ne tražim puno, bilo bi dosta par listova "Čarobnjaka" i meni bi život daleko lepše izgledao. Ne tražim neki fensi troslojni uber kul papir koji sam radi pos'o, trenutno bi i parče crvene šmirgle dobro došlo. Nada umire poslednja, kažu, ali mi to ne uliva neko poverenje da će se uskoro nešto desiti. Jebao me trenutak kada sam Jasmini rekao "da" na pitanje "Hoćeš da ti skuvam kafu na moj način? Jako je dobra!" Bila je kao i svaki prosečni duži espreso bez mleka, samo što je u ovoj bilo nešto što je navelo moju crevnu floru da digne ustanak. Ima dobre sise, jebiga, neku zrtvu sam morao da podnesem. Nije bio red da je odbijem. Kapiram da bi mi vratila istom merom kada bih joj ponudio da moj Boban zađe u njenu jazbinu.
Već je dosta vremena prošlo, a ni traga ni glasa od mog spasioca. Polako tonem u ambis koji predstavlja voda u WC šolji. Dobrih sat i po' sedim ovde bespomoćan, zavisim od drugih. Kao da sam bakuta koja se ne može sama okupati pa snajka mora doći da mi istrlja leđa. A nisam! Kažu sve tete iz zgrade da sam već veliki dečko i da se i dalje sećaju kako sam baka Jelicu udario sakom u stomak jer nam je uzela loptu. "Pravi momak! 'Oćemo ga ženit' skoro?" To su te duhovite opaske koje slušam skoro svaki put kada sretnem nekoga od njih. Prestaje to polako, verovatno zbog toga što se one polako ali sigurno kobejnuju jedna za drugom. Nije ni bitno. Polako ulazim u drugi sat svog maratonskog obavljanja velike nužde, ali i dalje nema nikoga. Mada, čovek ima dosta vremena da razmišlja o svemu dok sedi na tronu. Nije ovo ni loše toliko. Čekaj! Da li su me moji izduvni gasovi toliko ošamutili ili se to zvono čulo? Jeste! Spašen sam! "Ej, ćao, šta radiš? Ja stigla!" "Ma smor. Daj WC papir, da ga odnesem u klonju..."
To je to. +