Krošnja jabuke, divlje. Ispod toga sto, dve šoljice, plave oči na drugoj strani stola. Smeh, radost. Srce koje s vremena na vreme zalupa malo brže, kao da pati od aritmije. Suton dočekan za tim stolom. Narandžasto nebo.
Dani ispunjerni smehom i srećom. Isprepleteni prsti u džepu kaputa. Kiša. Ona ima kapu, ti ne, ali ti ne smeta. Gledaš kako male kapljice klize niz njeno lice i čini ti se da je još lepše. Kao sitni biseri.
Nova Godina. Ljubite se u ponoć. Ovi oko vas ne postoje, neko vas vuče da vam čestita, a vi se ljubite. Dugo. Prespavan dan i dve kafe za dobro jutro. U 6 uveče. U novoj godini. Lep početak.
Udaljavanje, frka, prve svađe.
Bes. Ljutnja, teške reči.
Odjebi. Odjebi zauvek.
Sećanje.
Pa još i ne radi.
Pročitah jednom nešto ovako:
Kada se ona i on zaklinju na ljubav do kraja života, oboje misle na njegov život. U originalu je nešto drugo ali je smisao isti.
Ни ја кад неког не волим, не волим га више никад до краја живота!1
Ne radi...