U neka slavnija vremena, u srpskom narodu odomaćeni i, pre svega, u znak ljubavi nadenuti nadimak Kralja Petra I Karađorđevića. Čika Pera, jebote. Kao neki gotivni komšija iz kraja koji ti dopumpava loptu i krišom daje gutljaj piva/dim Lakija. E pa, ovaj iz naslova je bio preteča tog dobričine iz komšiluka, poznat još i kao Kralj Petar Oslobodilac i Stari Kralj, inače rođeni unuk Karađorđa i ozbiljna kraljina od čoveka...i verovatno poslednji pozitivac koji je sedeo na tronu sprske države, ono, još od Cara Dušana. Nebeski narod ga pamti i veliča kao mudrog, štedljivog, skromnog, plemenitog, hrabrog - a svi znamo koliko je pomenuti škrt na komplimentima kad su vladari u pitanju. Postoji tu, naravno, gomila priča i anegdota o njegovoj kuloći, kako na dvoru tako i van njega (tipa, jednom se pod lažnim imenom Petar Mrkonjić borio u Bosansko-hercegovačkom Ustanku 1875-e goodine, a s tim u vezi stoji i ime Mrkonjić Grada), ali je od svih verovatno najmoćnija i, ujedno, najneverovatnija ona u kojoj taj omaleni i ostareli čovek predvodi svoj narod u egzodusu preko Albanije, neretko i peške, kao običan čovek i smrtnik...kakvim je sebe, uostalom, i smatrao.
Elem - iako prilično u godinama i već teže bolestan, uspeo je da dočeka kraj rata i oslobođenje otadžbine...što je umeo i da proslavi brijanjem brade koju je puštao pune 4 godine. Kakav car, ali stvarno.
"Čika Pera jaši konja bela
a za njime Srbadija cela.
Aleksandar jaši konja vranca
a Car Vilhelm jaši na magarca.
Čika Pero, živeo ti Đorđe,
puštaj vojsku neka kući dođe.
Čika Pero, živela Jelena,
puštaj vojsku sa pusta Jedrena.
Čika Pero dođi do palanke
pa da vidiš svoje Srbijanke."
