Retka veština koja, kažu, može i da se nauči. Bukvalno videti šta neko priča na osnovu pokreta usana. Logično, pozadinska buka vam ne smeta, ne može se sakriti razgovor udaljavanjem od nepoželjnog...
Stoga, u prenesenom značenju, kad neko ne razume reči kad mu se priča, uputimo ga na čitanje sa usana.
- Ženo. pogle'...
- U, stoko napaljena! NE!!!
- A što? Vid' kako se lepo uprčio, dig'o se k'o za ustanak! Pa, gre'ota da se baca!
- Lepo sam ti rekla da ne može!
- Ih, pa nije ti to sapun, neće da se potroši! Ae samo malo...
- Ne dolazi u obzir! Je l' čuješ ti dobro! Treba sa usana da mi čitaš?
- Hehehe, kojih usana, srce?
- Auuuu, pa ti si baš nedokazan! Ove gore usne, shvataš?
- Aaaa, shvatam, može i to!
- E pa, čitaj mi sa usana: NE-ĆEŠ-JE-B... grglj-gljump-mhmf...
- Ahhhh, toooo! Još i tišina, mmmm!
Nije nivo prethodnih, primer očekivan, čim pročitaš naslov, znaš da će u primeru da se spomenu i donje usne...
Dobro, rekoh da ne stavljm ko u pozorišnom komadu (SCENA: žena sdi u fotelji, gleda TV. Ulazi u prostoriju muž sa smaknutim gaćama, pingvin-hod), računao na maštu Vukajlijaša, ali OK, kako prođe, šta ću.
Hvala
sasvim nerealan primer, al ajd+