Svako od nas je, još u ranom detinjstvu, imao nekog debelog ironičnog ortaka koji se u sve razumeo, sve radio bolje od drugih. Ipak, ponajviše je od svih odskakao u lupanju čvrgi. Iz jasnog i opisanog razloga, to mu je bilo najdraže.
- O, pa gde si Bole!? 'Ajde dođi na par čvrgi!
- Aha, pa da me ubiješ posle i da me keva opet smara u koju sam se letvu zabio!
- Dođi bre, daću ti tri metkića.Tu se jadni Bole, znajući šta ga čeka, ipak odluči da proda veru za večeru, u ovom slučaju bol za metkiće i pristade na lupanje serije čvrgi.
- Evo jedne klasične.
- Pff ja se usr'o, a ovo ni ne boli! (kobna greška)
- Ne boli!? Sad će jedna macola!
- A bre! Jesi zdrav!?
- Pa ti reče da ne boli. Nego namesti se za jajaru. Zna Bole kako se namešta za jajarče. U bre, ljubim te u glavu, stvorena je za čvrge!
- Aaaaaaaaaaa! Konjino, šta si zapeo!?
- Dodži, dodži sad na munju!
- Ne, nemoj munju, majke ti!
- DODŽI!
- AAAAAAAAAAAAAAAA! AAAAAAAAAAA!
- Evo sad još jedna za kraj i dobijaš metkiće. Ova je nova.
- Nova? Kako nova? E, bre! Čekaj malo, nismo se tako dogovorili. Daj, brate, nemoj da se šališ, sklanjaj taj čekić od mene!!!
