Kad ne znaš šta da kažeš na neku priču, koju narator smatra veoma zanimljivom, uzbudljivom i neponovlijivom, nema boljeg komentara.
Pritom ne uvređuješ onoga ko priča jer, izraz Da l' je moguće uzima u obzir sve činjenice i sve reakcije koje narator očekuje od vas.
- Brate, ne možeš da veruješ šta mi se desilo! Sinoć mi bili na nekoj žurkaji u kraju i cirkamo, kuliramo uz ziku. Kad odjednom brate neko lupi Mirku flajku u glavu! Puče flajka, Mire pade, komiro se, krenuli na nas njih četvorica! Ja šta ću uzo pikslu brate sa stola i puko jednog njhovog po labrnji! Počesmo da bežimo, nekako se izgurali napolje, odmakli već dosta, niko nas ne juri. Taman krenuli gajbi, ono mrkli mrak, kad odjednum čusmo sirene! Mi se okrenemo ono interi iza nas, da ne veruješ! Mi šta ćemo, krenuli svi svako u svom pravcu kroz neke njive! Mirko skoči u neko trnje, ja kroz blato neko,sav sam kaljav bio, ne pitaj me! Ja posle dva sata dođoh jedva živ kući, a Mirko me zove posle tri sata sa mobilnog i kaže da leži još u žbunju i da dođem ja tamo da vidim da l' ima nekog i da ga bacim kući! Ja ga bacim mojim jugićem, a on sav kaljav, izgreban, krvava mu glava, ne pitaj! I mi stigosmo do njega i on taman što otključa vrata ono ćale njegov otvara, i kad je sevnula ciganska! Uvlači ga u kuću u momentu i zalupa vrata! Nije mi se javio od tad brate...
