Kukanje za nepromenljivom prošlošću, očajni vapaj ljudskog bića koji obeležava trenutak u kome shvatiš da je moglo biti mnogo dugačije da si, kad je to bilo moguće, bio malo manji kreten. Situacija u kojoj se kiselo osmehneš, svestan da si za svoje idiotske postupke kriv samo ti i niko više, te ovoga puta ne dozvoljavaš sebi da razloge neuspeha tražiš u nečemu drugom, kao što si to do sad radio, počevši od prvog odlaska u igraonu kad si psovao tastaturu jer su te urokali posle jedva celog minuta na kanteru, ne želeći da se pomiriš sa sopstvenim neznanjem.
Tako pomisliš da je ipak trebalo da poslušaš matorce, odeš u Kamenicu da učiš za pandura, imaš posle srednje siguran posao i da ti cvile jaja, a ne da zapinješ oko odlaska na Akademiju likovnih umetnosti jer lepo crtaš, posle čega čekaš aktuelnog profu da ode u penziju, kako bi sutradan gubio živce oko dvadeset i kusur idiota koji nisu poneli blok peticu.
Tako isto shvatiš da je prema bivšoj curi trebalo da budeš malo drugačiji. Malo manje ljubomorno pseto i tvrdoglavi konj koji je bio u tripu da će po svaku cenu promeniti njene navike koje ti nisu bile po volji, umesto da zažmuriš i budeš zadovoljan jer je imaš. Shvatiš onog trenutka kad je vidiš sa drugim, nakon čega ti tokom prijateljskog razgovora kaže da joj pruža ono što ti nisi.
Sve bi to promenio da možeš vratiti vreme, ali kurac, jer čarobnjaci koji će te poslati u prošlost pomoću prepeličinog jajeta ne postoje.
Sediš, cirkaš pivo, vadiš poslednju pljugu iz pakle i misliš da ćeš ubuduće o svojim postupcima par puta da razmisliš pre nego što napraviš potez. Bar se nadaš...
