U prevodu: Nikad ne zaboravi gde ti je mesto!
Žudnja, večiti nedosanjani san i pobolesna potreba živog bića da tamo nešto uređuje, klasifikuje i hijerarhiše (po policama, na papirčinama i staklenim teglama sa malim nalepnicama) se jasno vidi u ovoj sentenci.
Bez obzira gde se nalazio i šta radio, znaš da si samo šraf ili zupčanik u džinovskoj mašineriji, pa makar to bila i banalna stvar kao što je košenje trave.
E sada, ako se izboriš i postaneš nešto više- točak ili volan, blago tebi i svaka čast.
Naravno, ova izreka je nastala ko zna kada, i tada značila mnogo više nego danas, ali se ipak, uvek provlačila i ova pouka.
Košenje je težak fizički rad. Napornije je od trčanja ili plivanja. Zahteva fizičku snagu, izdržljivost i koncentraciju, da sam sebi ne bi otfikario stopalo, ili povredio nekoga oko sebe; eventualno pokosio babino omiljeno cveće.
Pretpostavljam da su ljudi koji su kosili ceo dan imali tu privilegiju da prvi dobiju hladnu, izvorsku vodu, da se odmore i osveže, i da su prvi sedali za sto da jedu, itd.
Odatle sve počinje...
