Reč koja će te pratiti kroz ceo život podsećajući te da si samo kap u okeanu bez obzira na to koliko ti sebe smatrao posebnim.
1. Svestan si da si još maloletan. Bojiš se. Stojiš pred tim prozorčetom držeći znojavu papirnu novčanicu i posmatraš čoveka pred sobom. Na njegovom je licu upitan izraz. Govoriš šta ti treba i čekaš ukor, čekaš da ti zatraži ličnu kartu. Čekaš reakciju, a on se okreće, dohvata paklicu, daje ti i vraća kusur dok ti još gledaš u nju sa krivicom u očima. Umesto povika, umesto bilo čega drugog čuješ samo DALJE.
2. Opet si u redu. Pločice su malo skliske pa vrhom đona crtaš neke neodređene samo tebi znane geometrijske oblike njime i gledaš u sat po ko zna koji put. Sat je velik, jednostavan, nalazi se na zidu ispred, a pod njim je lepa službenica. Stižeš do nje. Prekoračuješ tu žutu traku nalepljenu na skliske pločice i naslanjaš se, pomalo kicoški na šalter. Službenica broji, daje ti, potpisuješ se, zastaneš i pogledaš u nju. Očekuješ nešto, očekuješ bar osmeh, makar bio i lažan, očekuješ da ćeš biti pohvaljen, nagrađen nečim. Ona bez reči gleda u tebe par sekundi i kaže DALJE.
3. Nosiš je u rukama, rezultat je tvog šesnaestogodišnjeg školovanja. Ima hologram, ima tvoje ime, ima sve ono što si znao da će imati još od kada si pre četiri godine shvatio šta zapravo želiš od sebe, i koliki ti je potencijal. Stojiš u redu, u nekoj zabačenoj sobi u opštini čekajući overu kopije. Tu je i radna knjižica, još uvek mirisna, sveža, tek kupljena. Dolaziš pred čoveka koji nezainteresovano popunjava, lupa pečat, jednom, dvaput, triput. Pogleda te, traži ti ličnu pa opet lupa. Očekuješ da ti poželi sreću, da ti čestita, da se rukuje sa tobom. Ne. On ti predaje gomilu papira i govori DALJE i ne pogledavši te.
Najs.