Davno zaboravljen osećaj, koji bismo rado želeli da vratimo. To je ona ultimativna boli-me-kita-za-sve ravnodušnost. Naravno, ponekad nešto naruši taj idealni svet. Ali ne zadugo.
Beograd, 1999. godina, NATO agresija
Prvog dana smo drhtali od straha, skriveni ispod čaršafa, tek povremeno upućujući bojažljive poglede ka nebu. Zvuk sirene za uzbunu je parao uši.
A već trećeg dana smo maltene svi bili napolju, jurcajući za loptom i pentrajući se po drveću. Svi nemiri i nespokoj su nestali, kao rukom odnešeni. Nikakve ale koje bljuju vatru i bombe nisu nas mogle omesti u igri.
igrali frizbi svaki dan sa rezervistima.bilo je to dobro vreme:))