Kada društvo, dan posle teške terevenke, zasedne u birc, pa svaki pojedinac, uz kafu, kiselu i napade glavobolje, izlaže događaje kojih se seća, a onda ih kolektivno postavljaju u hronološki red, ne bi li ustanovili tačan broj ljudi kojima se treba izviniti i barem približnu cifru za obnovu uništenog.
A: Dobro, kad sam poslednji put nosio naočare?
B: Pa, mislim da smo još u Burencetu bili... Definitivno pre no što je Zlatomir plesao oko STOP znaka pred Laninom kućom.
Z: U pravu je. Nisi imao cvikere kad sam ti bacio bokserice na lice.
D: Prošao sam pored Lanine kuće kad sam dolazio ovamo. Nije bilo nikakvog znaka. Samo tragovi gusenica.
F: Ovaj, da... Hteo sam baš da vam kažem... Taj znak je, znate, u mom kupatilu...
B: Gusenice, kažeš? Čekaj. Nemoguće... Nisam vozio ćaletov buldožer, zar ne?
A: Nisi ti. Filip je. Ti si platio Cigiću sa Železničke da ukrade ključeve od tvog ćaleta.
Z: Ljudi, Lana mi sad piše... Kaže da je, sasvim slučajno, u jednom trenutku pogledala kroz prozor sinoć. Ja sam tad već bio go, i pokušavao, kako kaže, da silujem lubenicu. Sve ostalo je usnimila.
Uh, šta tu sve ume da ispliva! +