Kada narod bira ko će da ga krade, to jes' zajaše u punom aranžmanu uključujući i zavrtanje ušiju. U stilu akcionih filmova gde svako ima svojih pet minuta, dobro u demokratiji neko ima više puta svojih pet minuta, akteri na daskama propagande koje život znače obasipaju potencijalne glasače neizmernom količinom nade i maksimalno se trude da uliju kamen temeljac poverenja u ionako prazne mozgove. Dok one sa nešto štiva u njima pomire osnovnim egzistencijalnim potrebštinama koje uglavnom potroše istoga dana. Ali onaj čika koji nam je dao, obećava da će nam dati opet, samo da pobedi, biće love kumara. Uglavnom od obećanja ostane bleda senka sivog vremena koje je protutnjilo pored zbunjenih autostopera željnih boljeg života. Drugo "o", peto " e", a da nije slučajno...!? Bez nagađanja, onaj što nagađa dobije trunku slave ali ga brzo zaborave, ali da, nije kao na sceni, i da, može biti kurčina. Jer asocijacije sa gore pomenutih dasaka su iskombinovana slova neke ,nama posmatračima, nepoznate reči koja stoji iza zavese i diktira tempo predstave. Poput refleksije, odraza u ogledalu. Zar je onda odraz lisica iza scene u vidu klovnova na sceni, ili je to odraz duša zlih?! Jebemliga... Sve u svemu nedokučiva glupost ljudske percepcije da je pravda uz nas, da je po volji mase, samo što je ta masa ustvari šaka majmuna koja ne zna a zna oko čega se svađa, ali bitno je da su na sceni.
