Dete koje to nije. Klinac (ili klinka) koji bi stajao u polici za trofeje, između pohvale za učešće u radnoj akciji i bronzane medalje za mesni turnir u karateu, samo da je predmet. Trenira odbojku, član je likovne sekcije, pohađa "Arhimedes" školu za nadarene matematičare, svira flautu, ide na solfeđo, đuska folklor, pripadnik je izviđača i Mladih gorana, a suvišno je reći da ima sve petice. Njegovu mirnoću od katatonije deli samo činjenica da mu ne cure bale iz poluotvorenih usta. To je onaj mali zbog koga vam je keva stavljala Segu na vr` ormana i uvek govorila "što ne možeš da budeš više k`o DZP?" Njegova roditeljica u pauzama šljake i na komšijskoj kafi uvek gura svima pod nos jebeno isforsiranu svestranu genijalnost svog deteta. Kroz nedostatak odranih kolena i pojedenih kolača od blata, DZP je efikasno lišeno detinjstva. Ubrzo postaje tempirana bomba, spremna da eksplodira uglavnom sa promenom sredine. U srednjoj školi ga dočekuju neviđeni stimulansi, prošljakaju do tada obuzdavani hormoni i mali puca po šavovima, rušeći sve što je njegova keva gradila tokom godina. Iz njenog ugla, dete je propalo i izgubila je konja za trku. Iz ugla ostalih, mali je krenuo da gradi svoju ličnost sa par godina zakašnjenja.
Dete koje ima ime prema prezimenu, ali se ne odnosi na to da se treba ugledati na njega... Marko Marković, Petar Petrović i sl. Najčešće se koristi kao primer u rečenicama iz Srpskog jezika i na flajerima za kartice za bankomate.
