Dobrovoljno ni na ručak

Glavni savet koji su očevi davali svojim sinovima pri polasku u vojsku. Jednostavno, ne ističi se nikako, što si gluplji i što manje znaš, to ćeš tamo bolje proći jer niko neće ništa da te tera da radiš niti da te cima više nego što mora. Oni koji bi ovu mudrost prihvatili bi imali veće šanse da lakše prođu vojni rok i imali bi uvod u učenje druge najbitnije stvari u vojsci - hvatanje krivina. Zlata vredne veštine za dalji život i rad.

- Slušaj, vojsko! Znate da se za neki dan obeleževa dan roda i da će biti svečanosti, taktičko-tehnička izložba opreme i pokazne vežbe za goste koji dođu. E, sad, dolazi nam i predsednik jer je i on pre neku deceniju služio baš u našoj kasarni! Znate da nam vozni park nije baš u reprezentativnom stanju. Onim jednim ispravnim kamionom smo odšlepali ostalo na pistu, ali treba nam mala pomoć. Da li među vama ima auto-limara i vulkanizera?
- (Jebote, ja sam limar. Javiću se. 'Ajde se javi i ti, nema veze što ne znaš, pričaću ti šta da radiš.)
- (Ma, jok, ćale mi rek'o "Dobrovoljno ni na ručak ne idi")
- (Ko te jebe, budalo, možda bude nešto nagradno) Ja, g-dine potporučniče!
- Odlično, aj' sad limari nek' stanu tamo, a vulkanizeri ovamo... Odlično! Znate gde je pista? Sad, limari, evo vam krpice i kanta ulja za oružije i da trljate time limariju kamiona da se cakle. Vulkanizeri, četke i imalin u ruke i da time trljate gume da izgledaju k'o nove. Slobodno nanesite deblji sloj, zakamuflirajte šare da ne deluju baš mnogo te gume ćelavo. Ostali - voljno!