Dođe i prođe.
Sve što u životu dođe, mora i da ode. Ne započinje čovek ovu trku sa ciljem da izgubi. Ali da pobedi ne može. Može eventualno samo da bude nerešeno. Ne funkcioniše život tako, da možeš jednostavno da nađeš sajt sa čitovima. Život čituje, ti samo uzalud pokušavaš.
Sve,svaki trenutak sreće, protkan nadom, suđeno mu je da bude presečen u nekom doglednom vremenu. Šta i koliko god da imaš,uvek nešto fali. To je prokletsvo ljudsko, to što duša nikad nije sita. A ima stvari koje u svakom trenutku mogu da kompenzuju nedostatke. Samo što ih ne cenimo dok ne prođu. Ne odu. A kao što rekoh već,sve što dođe...
Retki su srećnici koji prepoznaju sreću i zadrže je. Ostaje posle gubitka neki blagi osećaj uzaludnosti,koji je uvek tu. Sa njime ležeš, sa njim se i budiš. I maštaš. O nekim prošlim vremenima, u kojima si imao to što sada nemaš. Uteha se traži u stvarima koje mogu da podignu na vanzemaljski nivo, onome što omogućava duši da napusti sivilo u kome je, makar na kratko. I nije sutradan mamurluk to što te muči,već onaj raspali osećaj da si se vratio u stvarnost u kojoj ne možeš ništa,ma baš ništa da promeniš. Ali uglavnom onaj gore jednu veliku tugu zameni kratkom srećom, vrlo brzo. Uglavnom.
Zatvorite sve kafane, nek se moja duša smiri...
zemo, slicno razmisljamo, podseti me na ovo (koji sam prof lololo)