Stanje mirovanja koje se nepravedno jednači sa dosadom. Dokon čovek uživa u privilegiji dokolice i nikad se ne dosađuje. On ničim izazvan razmišlja o svemu i svačemu, i sasvim se ugodno oseća sam sa svojim mislima.
Nedelja u Višegradu. Prošlo vreme ručka i pod Ivovim prozorom doziva omaleni Selim. Mali Ivo izlazi na prozor. Selim mu viče "Ajde silazi da igramo jurke! Fali nam još jedan." Ivo odgovara "Ne mogu sada. Ne juri mi se. Odmaraću malo..." Selim misli u sebi "Kakav budalast dečak, nikada neće da se igra sa nama. Večito je sam. Sigurno se užasno dosađuje..." Pola veka kasnije, sedokosi Ivo večera u Stokholmu. U sutrašnjem broju Politike izlazi njegova slika. Ovogodišnji je Nobelov laureat za književnost. Selim kroz debela sočiva gleda sliku i priseća se detinjstva sa izvesnom dozom sete "Kako se samo taj kao dete dosađivao, ali izgleda da mu nikada nije bilo dosadno... Čudan neki čovek."
Dokolica moj dobar drug