Za njega se kaže da "nije fotogeničan". Njega gledaju prezrivo kada u ruke uzmu fotografiju za koju su na maturi dali 200 dindži jer je upropastio sliku svojom izbečenom facom. Nije hteo - tako je ispao. Tako uvek ispada.
Slika na kojoj stoji sasvim mirno izgleda kao da se napinje da izbaci poslednji nesvareni deo hrane iz debelog creva. Ona na kojoj su mu ruke iza leđa jednosmerno upućuje da džapa dupe jer je izraz lica blaženo sablasan, a tamo gde su mu ruke u džepu - iz pogleda čitaš da ga zapravo nateže tu, pred svima.
To je osoba kojoj je fotoaparat zakleti neprijatelj, koji na svakoj slici izgleda triput gore nego u stvarnosti - propalo, oronulo, užasno izbečeno i zlokobno. Ne, ako je Oskar Vajld imao očovečenu inspiraciju da napiše knjigu o Dorijanu Greju - to je morao biti on, definitivno.
- Haha, vidi što vam uleteo ovaj manijak u kadar! Haha! Je l' ovo konobar, izbacivač, narkos, šta je?
- To je Peđa bre, šta ti je. Sedeli smo zajedno u trećoj srednje.
- OVO PEĐA?! Je l' me ložiš?
- Života mi, šta ti je. Ma njega zovemo Dorijan Grej. Policija ga redovno proverava u stanici kad mu vidi ličnu kartu. E, jednom je poslao CV sa slikom - i dobio je odgovor da firma nema običaj da zapošljava ljude sa krivičnim dosijeom. Strašno u šta ga pretvara objektiv.
Razmaci između pasusa, u primeru razgovor između dva lica o trećem licu, random ubačeno ime lika (PEĐA), o liku je definicija (karaktere opisuješ često), gimnazijski elementi (lektira)...ima još, ali neću sve da otkrivam :)
e za ovu sam znao da si ti