Ona mučna tišina koja se iznenada stvori u nekom društvu. I to bez ikakvog očiglednog povoda. Tek onako. Svi odjednom ostadoše bez reči.
Muk. Mrtvo more. Svi ćute k'o ribe. Jezici zavezani.
Da l' da odvališ: "E, danas je bio baš lep dan!"? Možda je najpametnije da sačekaš da neko drugi prolomi tišinu?
Pogledi se ne susreću. Niko ne sme da ostavi utisak da će nešto da izusti.
Kratko traje, a nikako da se završi.
U takvom trenutku neopisivo dobro pasuje da se nešto desi, da neko uđe a najbolje bi možda bilo čak i da se sruši plafon. Samo da prestane tišina.
Haha, tacno, jos gora je varijanta kada nesto pricas,i dok pricas nastane taj tajac, a ti se zajebes pa nastavis jos 2 sekunde da pricas (obicno nesto jako glupo), pa se i tako izblamiras...adekvatno :)
Savršen trenutak da se adekvatno izblamiraš, tako što umreš od smeha. :)