Pred smrt, pre nego što čovek izdahne duša se iz svog dotadašnjeg prebivališta seli u nos i samo čeka povoljan trenutak da izađe iz tela.
Zato se i kaže da je umirućima duša u nosu.
U jednom malom šumadijskom selu na samrtnoj postelji je ležao čovek sa dušom u nosu koji je doduše još uvek obavljao svoj prvobitni funkciju, t.j. da miriše.
Elem umirući je namirisao da se u kujni sprema pita sa jabukama. Drhtavim glasom je sinu koji je bio pored njega rekao:
Siiiiineeee, oseeećaaam da majkaaa spremaa pituu saaa jabuuukamaaaa.Idi i donesiii mi jednooo parčeee."
Sin odmah otrča prema kujni, a već kroz minut se vraća praznih ruku i saopštava ocu: " Ne da mama. Kaže da čuva za daću."
