Postoje tako radna mesta u našoj Srbijici, najčešće u državnim jaslama, gde se i ne radi nešto mnogo a prima se golema plata. A mi, kakav smo narod jelte, imamo neodoljivu težnju da pokopamo bilo koga kome je lepo u životu. Ako bi slučajno neko od zaposlenih u dotičnoj kompaniji priznao da mu je rad tu med i mleko, odmah bi se svi okomili na njega da ga se otarase, jer oni tobože rade nešto. Tako kreće lanac kukanja, te meni je loše, a tek meni, meni još gore!
kurir: Stigla pošta, samo dva pečata da udarite i odmah nosim dalje.
Efekat: Dva pečata... to je njemu samo... Čitavo jutro se mučim oko kuvanja kafe na ovom raspalom državnom rešou i još mi on došao, kao da mi je malo posla.
kurir: Ako možete gospodine samo da overite ovo, žurim, pokvario se apenac pa moram peške po čitavom naselju.
Efekat: Eh lako je tebi, a šta ja da radim sa bednih 67 hiljada plus regres, topli obrok, markica, i 25 radnih dana odmora godišnje?
kurir: More overavaj ovo da ti ne bi jebo mater neradničku!
Efekat: Kolega čujete li, on misli da je nama lako.
Efekat 2: Ne znaš ti prijatelju naše muke...
kurir: Vidljivo popušta sa živcima. AAAAAAAAAASANaslov u novinama
Kurir u lokalnom gradu posle sukoba sa radnicima “Državne agencije za preuređenje odnosa sa Gvatemalom” odvežen u mentalnu ustanovu zbog nervnog sloma.
Kao onaj čuveni Erorov plagijat gde se obraća rudarima do glave u zemlji: objasni ti njima kako ti bio grozan dan u kancelariji, tako nekako. +
Da, da, sećam se tog postera:
http://64.19.142.12/x.vukajlija.com/var/products/posters/201003/6318/objasni-im.jpg
Stvarno što bolji posao to veća kuknjava +