Ego

I mladost kao njegov kokain. Devalvira vremenom.
Od trenutka kada paraš nebo nosom, do časa kad si taj isti nos zabio u guzicu gorem od sebe, tvoj ego pada kao suvi list nošen vetrom. Toneš u mediokritet. Tvoji se kriterijumi srozavaju, vidiš da ima i boljih i lepših i bogatijih od tebe.

Kreneš od Džesike Albe i posle deset godina stigneš do Jelene Maksimović. Od Džordža Klunija do Miloša Simića. Šta, ne znaš ko su Jeca i Šomara? Pa, normalni, zdravi i pravi ljudi iz mase. Narod. Tvoja prava mera. Jer su i Džesika i Džordž potekli iz naroda i ložili se svojevremeno na Kerija Granta i Avu Gardner, a ovi na Pontija Pilata i Lukreciju Bordžiju... Ali je njih prokenjalo da uspeju u životu, a tebe nije. I neće. Džaba se koprcaš i šatro držiš neki nivo.

Pogledaš istini u oči i shvatiš: ja sam jedan ugojeni degenerik!

- Ćale, daj neku kintu, hoću da izvedem Milicu sa trećeg u grad.
- Može, junače tatin, jel to za večeras?
- Khm, pa nisam je još pitao, čekam da prvo obezbedim sredstva.
- Hahaha, sokole moj, da je Noć veštica možda bi i pristala, ovako... odoh ja u kladionu, mojim je parama tamo sigurnije.
-------------------------------------------------------------------------------------------------
- Mama, beše ona tvoja koleginica Ivanina tetka? Znaš, pitao bih je da izađemo.
- Ali, sine, pa Ivanina tetka se udala pre 13 godina, ima sina peti razred! Hnjo, hnjo, hnjo, šali se majka, lepi moj, aj ti polako na porn hab kao i dosad.