Lepi Boki, prezident vascele obogaljene Serbije. Lik kome je totalno kul u životu: upoznao čovek Džonija Depa, ponaša se kao da je preCednik neke totalno razvijene i pod konac uređene zemlje, pomalo, kao strogi učitelj, podvikne i time (kao) ulije strah i održi red. Šetka se po zemljama sa one strane granice, uputi poneku protestnu notu politikantima zemalja koje nas malo po malo bockaju i time utripuje da je neki mnogo važan baja. Voli ćovek, svoje ortake iz politikanluka, samo reči hvale ima (što govori o njegovim manirima i noblesu), basketaš je bez premca. Sliku svoju ljubi, crni pramen nosi. Voli ga i staro i mlado. Svi ga tol'ko vole da ga spominju više nego Mijata kada je onomad promašio penltik protiv Nizozemaca. Zajeb'o je čak i Ćopavog Zagorca.
Jedini zaključak u svemu ovome je da je naš Lepi Boki na nekim mnogo dobrim ilegalnim supstancama i da od toga postaje ultra-mega-hiper-utripovan i da mu je sve ravno do Kosova, pardon, Kopnene zone bezbednosti. Lepi Boki, daj i nam malo toga na čemu si, da i nama bude makar malo dobro.
