Najviši stepen obožavanja epske fantastike. Kad ti se fantastika uvuče u svaku poru, pa dedu zoveš Izildurom, kad uđeš u kafanu, ne tražiš pivo ko normalan svet, nego vlasnika u poverenju pitaš - Krčmaru, si video Gandalfa negde, reko mi ovdi da ga čekam. Pa mu namigneš. Dakle, gubiš vezu između realnosti i onoga što to nije.
I dok je zbog patrijarhatskih temelja na kojima društvo počiva za kuratu populaciju takvo ponašanje prihvatljivo, za žene nije.
- Đes matorej, kako je, šima?
- O, Čičak. Eo niš, tamo vamo. Kotebe?
- Nja. Kako cura, jebe li što?
- E, ne znam, komi veruješ...
- Kako?
- Ma raskinuo sam tu vezu, ima dve nedelje.
- Sporadi čega?
- Sporadi toga što sam počeo da strahujem za svoj život.
- Sereš da imala nekog džovana što te sad juri?
- Ma jok, nego ti znaš da je ona malo fanatična bila za Igru prestola? Kurac malo, ludo bre! Upala mi neku noć u sobu premazana medom, kaže - Liži sužnju, krv ti jeben! Ja sam tvoja KALISI! Ja gledam štakojkurac, a ona brale dovati jatagan što mi prađed skovo da jurim cverglane po Krnjaku, pa kad me ošinu sa strane... Nedo bog nikom.
- Au, matorej, pa šta si uradio?
- Ništa, reko sam joj – Spakuj svoje stvari sve, odnesi poljupce sa mene ti. Malo joj teško palo, šta da se radi...
- Ste ostali bar u dobrim odnosima?
- Kaki kurac odnosi, nekoj dan mi stiglo pismo, kae – Moj Zorane, neka, neka, dugačak te arak čeka.
