Reč koju između devojačkog i muževljevog prezimena stavljaju žene koje su na vreme pobegle iz ove bedare i svoj spokoj pronašle u nekoj od zemalja u kojoj naša dijaspora čini pozavidan procenat stanovništva.
Ušuškane u troslojne novčanike dobrostojećih im muževa, njihov posao domać'ce im ostavlja dovoljno vremena da naprave profile na svim društvenim mrežama i ostvare kontakt sa porodicom i prijateljima koje su ostavile bez trunke griže savesti i ubeđuju ih kako je i preko okeana loše stanje, ali će valjda u što skorije vreme uspeti da dođu kući, jer ih nostalgija vuče.
Vuku one nas. Za nos.
Toliko ih dugo nema, da su morale da stave EH (bivše) prezime posle sadašnjeg, jer su toliko ostarile i toliko dugo nisu dolazile da su ih ljudi odavde zaboravili.
One nisu onaj tip rodbine u inostranstvu koja će ti slati pare kad ti zatreba. To je tip rodbine koja će ti slati slitke sa Majami biča i tornja u Sijetlu sa porukom tipa BAKO, VIDI KAKO SU TI UNUČIĆI PORASLI, EVO PITAJU KAĆEŠ MALO DONAS, ZAŽELELI SE BABE, IAKO TE NIKAD NISU NI VIDELI. AJ UZDRAVLJE I MOGLA BI NEŠTO DA IM POKLONIŠ ZA KRŠTENJE. POZZ I CMOK
Babi ostaje samo da plače, podeli zemlju pre no što odapne i naruči koju pesmu za ćeru u Džeksnovilu na Kopernikusu.
Bogami, nije to samo van dijaspore, ima ih i ovde koliko hoćeš. Malo-malo, pa vidim ovu pojavu na fejsu.
Plus, lepo napisano :)