Nezaobilazna institucija svake akademske ustanove u Srbiji, koja na hijerarhiji dotične stoji malo iznad dekana- pre svega jer ima više informacija od njega. Uglavnom je reč o čikici u šezdesetim ili sedamtesetim godinama, koji dane, ali i noći (da faks ne bi zasebno plaćao noćnog čuvara) provodi u portirnici pokraj ulaza. Nezaobilazna radna oprema su mu tranzistor star oko 30 godina ili crno-beli portabl TV, sveska za upisivanje pristiglih profesora i fascikla za lične karte i indekse. Neretko, uz saglasnost nastavnika, prodaje njihove skripte, a bez njihove saglasnosti- studentima teze i puškice.
Izuzetan je psiholog, zna sve bivše i sadašnje nastavnike i studente (ma koliko da ih ima; da ima Fejsbuk, imao bi ubedljivo najviše prijatelja), čitave delove gradiva iz nekih "zeznutih" predmeta, studenti ga neretko pitaju za savet kako da se postave kod kog nastavnika na ispitu. Sa profesorima je na "jebi si mater", i sa svima je na "ti", bilo da su asistenti ili dekani sa decenijskim stažom, neretko zajedno obitavaju po kafanama.
Student: Žikice, dobar dan!
Portir: O, zdravo, Nidžo, kako je?
Student: Da Vas pitam nešto, onako, među nama?
Portir: Reci!
Student: Imam ispit kod onog profesora Kneževića... Ne znam ga, ja sam tek ove godine prešao ovamo, pa mi recite... Kakav je on?
Portir: Auu... Pa sedeli smo mi jednom u kafani preko puta. Ovako je dobar čovek, troje dece, žena obrazovana i sve, ali... ovako da ti kažem, deluje malo kao davež. Hoće da postavi i deset potpitanja na jedno pitanje, misli student da neće živ da izađe. Ali uglavnom pita onu njegovu skriptu... Mislim, stari profesor Popović, kome je on bio asistent je bio tačan sa kriterijumom, mogao si sat po njemu da naviješ, napisao knjigu od 500 strana, a ovaj čekao da on ode u penziju, pa da mu ruši teorije svojim skriptama.
Student: Aha, hvala Žikice! Šesticu ste mi obezbedili!
Portir: Ništa, Nidžo. Nemoj da ti je upiše, ako znaš za više!
Sve je istina. +