Na svakom fakultetu- bez izuzetka- postoji makar jedan profesor koji je "zvezda" koja ruši postulate, uvodi novine, i radi isključivo po ličnim metodama. E sad, kako klinci od 18-19 godina balave na činjenicu da neko pokušava da im učini fakultet manje smornim, žele da- ako je ikako moguće- dospeju kod dotičnog.
U prvim mesecima sve ide savršeno: ti "posebni" studenti koji su dospeli kod ovakvog profesora se hvale "smrtnim" kolegama kako su naučili odmah nešto što ovi drugi neće do kraja svog školovanja, kako je njima skraćen put do velikog znanja i slično.
Kad mi tamo, a ono međutim...
Naravno, to TAMO je ispit. Problem je što su u suštini ovakvi profesori neuračunljivi, pa ni ne prilože literaturu iz koje studenti nešto mogu stvarno da nauče. Ubrzo se ispostavlja da se sve ono što su radili na "predavanjima" i nije tako primilo, pa profesor-zvezda počinje da deli slabe ocene, razočaran što su ga rođeni studenti "izneverili" , te nisu prihvatili inovativne teorije (da ne kažemo da neretko ni sami ne znaju šta hoće, no to će biti razmotreno u nekoj budućoj definiciji). Čim prođe ispitni rok, počinju masovna prebacivanja u "smorne" klase, radosno kupovanje "obične" literature i sve slične čari "klasičnog" fakulteta.
Početak prvog semestra
A: Ti ćeš kod Ivanovića u klasu?
B: Pa da, rekoh, čovek je kršten i pismen, lepo piše, lepo predaje, jasno je šta traži na ispitu...
A: Ma daaaj, on je matorac, to što on traži je prevaziđeno u svetu pre 20 godina. Ja idem kod Aleksandrova. Čovek je Rus, diplomirao u Moskvi, doktorirao u Masačusetsu, ima jako originalne metode, sa kojima ću vredeti nešto i u svetu...Početak drugog semestra
B: Ohoo! Otkud ti ovde? Zar nećeš da budeš konkurentan u svetu?
A: Brate... Duga, teška, tužna i bolna priča... Nego, daj mi ispitna pitanja za prvi semestar, da polako pripremam za april...
