Fascinacija smrću kod starijih osoba

Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...

- E, baba...Otiš'o sam kod ortaka, ae vidimo se kasnije...
- Jooj, pazi sinko preko ulice. Sanjala sam neke crne guske i pokojnu tetka Milku...
- Opušteno, bakuta...Aj, ć...
- A kod kog drugara ideš, sinko?
- Kod Stefana, bakuta...
- Je l' njemu umrla baba-tetka pre 2 nedelje...?
- Nije, babs, koji ti je...
- To mora da je neki drugi Stefan, a...?
- Pozdrav...
-------------------------------------------------------------------------------------------------

- 'De ćeš, deda...?
- Idem, sinko, malo da se prošetam dok ne počne Dnevnik...
- E, aj' molim te onda ponesi mobilni telefon, znaš šta je bilo prošli put...
- Dobro, dobro. Idem ionako do groblja samo...
- Pa, zar ne reče da ideš da prošetaš...?
- Da. Po groblju. Idem sve do parcele 12b, onda produžim do kapele i tamo sednem ispod jedne vrbe – imam lepih spomenika tamo...
- Ok, deda, štagod...

---------------------------------------------------------------------------------------------

- Dobar dan, tetka Ružo...
- Zdravo, dete. Je l' znaš da je umrla tetka Koviljka sa 7-og sprata...?
- Nisam znao...Izvinite, moram da...
- Da, eto sinoć. Kaže njena ćerka – znaš Dragicu? – da je samo izdahnula, tako...u snu. Sirota žena, c, c, c,...
- Pa, dobro, bila je stara i bolesna već duže vreme...
- Ijuuu, sinko, pazi šta pričaš! Imala samo 75 godina, prava šteta...!
- Ovaj...da..., baš u cvetu mladosti...
- Šta reče?!
- Rek'o 'kad je sahrana'...
-----------------------------------------------------------------------------------------------

- Evo, baba, da vas upoznam, Ovo je moja devojka Ma...
- Zdravo...Jaoj, što si lepaaa...! Kako se zoveš, dete...?
- Marija, drago mi je...
- Je l' imaš ti oba roditelja, Marija...?
- Immm-am...ovaj...a što...?
- Ma ništa, onako pitam...