Pogledom milovati objekat požude, tako da se ovaj, a češće ova, načisto ukoči, ostane nepomična pod tim naletom nežnosti koju ispoljavaju oči pune iznenadne zanesenosti. Ona ne miče se, uživa u svim zamišljenim dodirima kojima je maziš po svakoj oblini koju jasno fokusiraš, jer pogledi su se sreli, a ona je malo znala o tom. Kada su se sreli i drugi put, sve postalo je jasno, prija joj, topi se, želi i ona tebe dok ti džinovska bala curi niz bradu i zbog truckanja busa pada na njenu knjigu.
- Prestani da me tako fiksiraš, manijače, da ti ne bih ovog Murakamija u usta nabila!
Pani, naravno da je tako, ali je valjda jasno da je ovo nije pisano iz ugla posmatrane, nego posmatrača. Ne onog neutralnog.
Ona čita. A sad shvatam zašto je tražila da je ne zaboravim. Naoko je naravno, znala da će moje sećenja na nju bledeti. Zato je i morala da moli. "Nikad me nemoj zaboraviti. Pamti me da sam postojala." Pomisao na to ispunjavala me je nepodnošljivom tugom. Jer, Naoko me nije volela. Podigne glavu i pogledi im se sretnu.
I ja se pitam zašto je nakon tako dirljivih reči izgovorila ovo:
Japanac +