Noćna mora preplašenih tajnim i represivnim organizacijama i pojedincima. Ili samo preplašenih. Ono. Stvar. Zvrrrr (kao onaj starinski budilnik - čak i kada nije tako, osećaj je hladan, sablasan).
Ludakova ispovest:
Na fiksni nikada se ne javljam. Najviše zato što su me ranije neke osobe tako nalazile, javim se kada ono "a, gde si, nema te", ili neka drugarica koja je imala običaj da priča po pet sati a ja nisam smela da prekinem, preplašena ne umem da slažem da imam obaveze ili pametnija posla.
Subjektivne činjenice:
Uspostavljanje komunikacije preko fiksnog koji nema identifikaciju zapravo i nije rizik, uvek se desi nešto grozno, oni iz banke da pitaju koliko osoba postoji kraj tebe, pa onda poklanjanje nekih večera u zabačenim restoranima, pa tetka koja stalno postavlja ista pitanja, kao i ono ćutanje koje je više dahtanje ili od nevaspitanih-ko ih napravi takve: "zovemo iz Pošte, koliko je dug Vaš kabl od fiksnog?"
Pa kaže:
Uobičajen normalan gost u staništu prikačenom na fiksni: Čuješ li ti koliko ti zvoni telefon, što se ne javiš?
Ja: Ne čujem ništa. A gle, prestalo.
