Hladno oružje pritajenih sadista koji su nedovoljno meki da se zadovolje priželjkivanjem tuđe patnje, a opet daleko od hardkor nivoa da uzmu sataru i krenu u obračun sa civilizacijom.
Život ko na filmu, aluziju na savršenstvo o kome mnogi maštaju, zamenjuje nepisana parola "Film nije film ako ne potrošiš bar dva pakovanja maramica", pritom ne birajući žrtve, smatrajući istim i Bila Gejtsa i tvoju malenkost, jer ako plaču, svi su jednaki.
Tvorci ovog apsurda pravdaju svoje sadističke nagone nastojanjem da svojim kvazi-umetničkim delima prodru u ljudsku psihu i dokažu kako gledanje kako ti ispred nosa kolju omiljenog junaka može umnogome poboljšati tvoj lični život, jerbo je to umetnost. Ako im pri tome, plačući, psujete sitno žito i sve krupnije od toga, budite uvereni da se oni smeju. Jer, oni su umetnici, a klasičan hepi end uvreda je za njihov ovsebujni intelekt.
Murš, sadiste.
- 'Alo, snajka, daj mi Mileta na telefon časkom.
- Zovi kasnije, eno cmizdri u sobi poslednjih pola sata...
- Šta je? Nema pos'o, decu, gazi četrdesetu, propio je dedino nasledstvo... Došlo iz dupeta u glavu, a?
- Ma jok, gled'o "Godzilu", otkad su je ubili ne može da se smiri...
Ja gotivim ovakve filmove zato što je danas prava retkost naći šablonski film sa usiljenim hepi end-swi se wolimo zavrshetkom.
dobroe.
+