Jedan od frustrirajućih klišea sedme umetnosti.
Glavni junak, posle niza peripetija i jedva pretekavši, konačno može da odvoji malo vremena i/ili novca za snošaj i, dok napetost raste, publika skandira, a saksofon u pozadini ulazi u krešendo, on u jednom trenutku - odustane.
Seti se supruge koju su kidnapovali vanzemaljci, brata blizanca koji je umesto njega primio sačmu u slezinu ili dirljivih poslednjih reči oca, pandura, izgovorenih na pločniku mračnog sokaka podno Bronksa, koje su glasile "Jebem ti ženo majku, što mi ne opegla pancir jutros....". I posle te akutne upale emocija, ne može da trsi.
- Da vidimo koji kalibar ovde nosiš, srce.
- Ovo je tri pet sedam, gospođ’ce.
- A šta kažeš na tri-četiri sedam, ako me razumeš? A?
- Ovaj...
- Šta je sad?
- Ma ne mogu... Nije u redu.
- Koji ti je kurac bre?
- Ma ovaj tu, ali zaista ne mogu... Ja sam katolik i...
- Biskupe ne držimo! Zbogom, detektive.
:pakuje utoku i izlazi
Fala, ljudi. Jbg, u nekoj dubokosilaznoj sam putanji sa inspiracijom, ovo je još i dobro, kakvo mi smeće sve pada na pamet.
Trebao si da razgodiš, nije ti ovo Bobić-Mojsilović, mora se dozirati, literarni sirup je to hahahah
Stvarno iritantna pojava, odlično pretočena u defku.
+++