Flaster

Sve se odvija po planu, zainteresovao si je svojom pričom, čak počinje i da uživa, fokusirana je na tebe i sve gluposti koje izgovaraš... Smeje se šalama i upućuje izazovne poglede dok nežno usnom dodiruje slamčicu pijući neki nadrkani koktel koji si ti platio... Približava se krucijalni deo, deo kada uz sav šarm koji si uspeo da emituješ, počinješ da joj šapućeš na uvo onim jebačkim tonom kada misliš da bi sam sebi popušio... Preuveličavaš kako do sada nisi sreo takvu ribu, kako je drugačija, ima nešto u njoj, ne znaš tačno šta ali dovoljno izraženo da je čini jedinstvenom... A onda... E onda debela ortakinja koja celo veče, život, sedi uz nju kao neki flaster i cedi kroz zube svoje piće unezvereno gledajući okolo u nadi da će joj neko prići, postavlja ono gorko i obeshrabrujuće pitanje:"E, Marija, kad ćemo kući? Mislim, pogledaj mesto se raspada, a ni frajeri nisu nešto..." U tom trenutku ona se naravno slaže sa svojom dugogodišnjom prijateljicom i uz pozdrav:" Drago mi je što smo se upoznali." odlazi zauvek, nestajući u mraku diskoteke...