pipavo pitanje Vehbija... verovatno bih bio pijan, ne zbog pijanstva samog već zato što se jedino tad osećam oslobođenog uma... verovatno bih bio sam, jednostavno mi stanje samoće najviše odgovara... slušao bih muziku zasigurno, neki od ritmova sa citrom, dok bi mi se pred očima razvijale boje i treštale ka meni... i jedino što bih tada mislio je da sam konačno uhvatio suštinu muzike i osetio je čitavim bićem, kao nikad dotad...
ne znam da li si baš na ovo mislio, ali sam opisao svoju dugotrajnu senzaciju, pa eto...
Излазак или залазак сунца, док седимо на ладном камену или бетону, топло са хладњикавим ветром, њене очи, коса и блажени осмех, у позадини неко свира или певуши једноставну али предивну мелодију, смрад Дунава који повремено прекида мирис цимета, трип да ће тај тренутак вечно трајати.
Красна тема.
seks sa jedno 3-4 (u principu >1) sexy cure.
jebes ove zen filozofije...
bantu, zanimaće te da se ne radi o tome na šta sam ja precizno mislio, već o tome šta je za tebe jedna takva celina, a klišee si takođe uspešno izbegao...hvala ti na ovako iskrenom i za istraživanje značajnom primeru (naime, upravo se o muzici radi, zanimljivo da je pominješ).
Majmunoliki, možda je ovo pesma koja će sviriti u tvom primeru. :)
Свираш на бини и попалиш публику да се изубијају у шутки, а ти их одозго полијеш пивом, њима лепо, а лепо и теби. :)
15.2.2003. godine. Izašla sam od jedine muške osobe s kojom sam se dobro provela u životu (tog dana to, naravno, nisam mogla znati, jer je to bio tek početak) i išla jednom dugom ulicom u KG-u, ne mogu da se setim naziva. Elem, sećam se da je bilo sunce, to je sve. Idem ulicom i smejem se, ali ništa ne vidim i ne čujem, samo su mi noge bile lake, i pokušavala sam da skinem prokleti smeh s lica, i što sam više pokušavala da se obuzdam, to sam se više kezila, sve do kraja puta. Kasnije se ispostavilo da me taj osećaj nije prevario.
A onda sam groknula i probudila se.
(Šalim se, morala sam da ubacim otrežnjujući finiš da malo ubijem romantiku.)
http://www.youtube.com/watch?v=6bkTWIRkOOE&feature=related
da dozivim ovacije sa pocetka i da budem omiljen kao ovaj baja.puna arena svi te vole i prze se na tebe , ti izadjes i fleskujes oni se popale jos vise .....
Ја бих желео да будем овај - само серем, а сви ми си диве...
Zagrljaj.
Prvo što je Vehbija spomenuo.
Ali onaj njen... Koji mi govori sve one ziljave reči sa fejsbuka bez izgovaranja, koji mi jasno stavlja do znanja stepen njene zavisnosti od mog prisustva, govora, zaštite... Onaj od čijeg stiska me zaboli vrat, a od kojeg se isti taj bol pretače u uzajamni osećaj preke potrebe. Onaj koji me je uverio u to da je ona još luđa od mene, od kojeg se dve moćne energije integrišu u jednu... postaju jedna. Ogromna, kosmička, u tom trenu i večna...
Imam dva komada čulnih senzacija kojih bi se odrekao kada bih se vratio u prošlost: prvo probanje cigarete u 5. osnovne (ionako nisam pušač, odvratno mi je to), i probanje kafe u očnoj ordinaciji (koja mi je bljutava).
А да прочиташ ти два-три пута име теме пре него што напишеш нешто, а? :)
Супер тема. Додуше не могу да допринесем, јер се баш празно осећам...
Одлична тема, а незапажена.
Бамп!
Da jednom u životu završim jelo, a da mi neko ne kaže "Jedi sine još, sigurno si gladan".
Dedina stolarska radionica u podrumu babine i dedine kuće, gde sit od vruće pogače, gustog pasulja, mladog sira i ljutenice, radoznalo čeprkam po dedinom alatu i sastavljam na samo meni poznat način, od parčadi odsečenog drveta, žice i lepka, neku igračku koja bi trebalo da postane puška. Miris rđavog gvožđa i sveže piljevine draži me po nosu i tera me da kijam. A onda, kada nespretno dovršim rad, sa jedva sklepanom puškom hitro istrčim napolje, udahnem leden planinski vazduh i nakon trka od tek nekoliko koraka, zastanem i bacim se u dubok sneg, kako bih se sakrio od izmaštanog neprijatelja koji vreba iz obližnjeg šumarka. Puška mi se raspadne u nekoliko sastavnih delova, a ja u trenutku pomislim kako me nije ni briga za pušku. Ostanem da ležim tako u snegu, potpuno bezbrižan, spokojan i vedar. Sitne mi pahulje padaju na lice i tope se istog trena. Ležim tako, sve dok me majka sa prozora ne ugleda i pozove da uđem u kuću, zabrinuta da se ne zamrznem u snegu. Kada uđem, deda, baba, majka, otac i stariji brat, okupljenji blizu peći, halapljivo jedu baklavu. Jedno veće parče čeka i mene na tacni. Ja ga uzimam i savladavam promrzlim prstima. Iako moja baba nikada nije umela da spremi baklavu kako valja, bilo je to moje najslađe parče koje sam ikada pojeo, ne znam ni sam zašto. Moj trenutak traje malo duže izgleda, ali mislim da je to bio poslednji put da sam bio tako bezbrižan i srećan. Mislim da je neponovljiv. Jebote, raznežio sam se na internetu. Strava
Id u kurac, rasplaka me!
prvo pohvala za autora, vehbiju, odlična tema, ne sreću se ovakve često...
filantropofob, dobar trenutak, hvala što si podelio sa nama ;)
ali do sad me je najviše zainteresovala Mingova senzacija, jer sam u sličnoj situaciji (ili se makar osećam tako)...
Naime, poznajem je već nekih 12-ak godina (jedna manje - više...), a od toga smo protekle 4 bili nerazdvojni (uglavnom je u pitanju bilo samo drugarstvo, sa povremenim "poigravanjima" za 2-3 večeri)... uglavnom, tokom tog sjajnog drugarstva, sve četiri godine bila je neizmerno zaljubljena u mene, i to je čak otvoreno iskazivala, dok sam ja svoje emocije prema njoj uglavnom prikrivao, ali i suzbijao, tražeći druge devojke i trudeći se da ne mislim na nju. I sve je funkcionisalo kristalno dobro, sve dok ja nisam odlučio da i ja njoj pokažem šta osećam. A onda i veza, od neka 2 meseca, koja je takođe radila odlično... i jesam je voleo, ali, još uvek više kao drugaricu nego kao devojku... I onda, kao što obično biva, usled jedne gluposti (bukvalno gluposti, svađe ničim izazvane) prekinuli smo svaki dalji odnos, razgovor... 4 godine neopisivog druženja su prosto iščezle... i od tad je prošlo 3 meseca, da mi nismo razmenili ni po rečenicu, iako još uvek izlazimo na ista mesta, sa istim društvom. I to mi najteže pada, mada znam da ni njoj nije lako...
A ja bih samo još jednom da osetim taj zagrljaj. Zagrljaj kakav ni majka nije mogla da mi pruži... da osetim još jednom svu njenu toplinu, miris kose, klecanje kolena... da je uhvatim za ruku i da upoređujemo šake koliko god ona želi, da je zagrlim i nikad više ne pustim. Da osetim kako me steže više iz prekora nego iz ljubavi, i samo da ćuti. Time bi mi sve rekla. I ja bih u tom trenutku bio najsrećniji čovek na svetu.
Njeno ime je Ana, a za taj trenutak ja bih dao mnogo više od prsta, noge, detinjstva...
Morao sam ovo da podelim sa nekim večeras... izvinjavam se ako sam vam oduzeo previše vremena...
Inače nisam ovako patetičan, ali eto, povuklo me je nešto :) i unapred se izvinjavam ukoliko nije stilski korektno napisano, ili sam nešto ubacio preko reda, jer je sve pisano "na keca"... Vehbijo, nadam se da ću bar malo doprineti istraživanju. Pozdrav.
brate, jedno 10-15 min tišine. čiste tišine, bez babe koja će se derati šta da jedem i obučem, bez TV-a sa kog trešti farma, bez mobilnog i traktorisanja kompa...
Prvi put kad mi je medicinska sestra dala sina u naručje,odmah pošto se rodio..prestao je bol,umor,sve komplikacije su poništene,osećaj iskonske ljubavi,sreće i miline me je preplavio i oporavio u sekundi.
To je nešto neponovljivo,kao božanski dodir.
Elem, radi se o sledećem: da imate još jedan trenutak(vremenski prostor koji obuhvata složenu misaono - čulnu celinu) na raspolaganju, u njemu biste rado iskusili izvesnu emotivno čulnu senzaciju. Kako ta senzacija tačno "izgleda", znate samo vi. Ali podelite sa ostalima šta nju može da prouzrokuje.
Dakle, to bi na primer mogao da bude zagrljaj majke u rodnoj kući, ili sladoled od čokolade sa vetrom u kosi i pogledom na Firencu, dok slušate Sinatru i okruženi ste dragim prijateljima.
Primer onoga što nije sinteza senzacija je "seks, pa cigara", čisto jer nije reč o sintezi. "Cigareta nakon seksa", to da.
Dakle, da izbor mora da se suzi na jedan "trenutak", za vas bi to bilo...?
Ja mislim da bi to za mene bio zagriz rušta (rane, krupne trešnje) u svitanje, dok posmatram nijansiranje svetala po vedrom nebu iznad okeana, a sam sedim na travi u turskom sedu. Neko koga beskompromisno volim sedi tik uz mene i naslonio je glavu na moje rame, igra se sa mojom kosom, lice mi je puno vetra, stepeni je 18-ak, nosim jeans, miriše lipa, i u glavi imam sliku svih ljudi koje sam ikada voleo - kako se međusobno vole. I jedna svest o tome da nemam više tajni. To je taj osećaj.
Naravno, apetiti za senzacijama variraju i vremenom se menjaju, ali vi danas, ako se zanemari nekakva glad i potreba za odmorom, šta je to što biste sebi poklonili, a da je vredno žrtve i smeštanja u jednodašni vremenski okvir?
P.S. Radujem se vašim postovima i lično, ali ujedno sprovodim i jedno istraživanje, te su ekspresije vaših misli dvostruko dobrodošle.