Patetika, patetika, znam. Ali istina. Kad su oni kroz to uspijeli da prođu i da opstanu, to znači da bi i mi trebali da se borimo kroz naše, obično mnogo manje nedaće.

А зашто? Што бих ја себе поредио са једним Жидовом? Ако треба да се угледам на њега боље да се убијем одма.

Па знаш како. Самоубиство је тотално ок, да не кажем модерно, ако постоји ваљан разлог за тим.
Ај да се насерем и ја мало.
Шта је ваљан разлог? За твоје самоубиство мени нема ваљаног разлога. За своје самоубиство имао бих дебеле разлоге које ти не би могао да схватиш, што је нормално.
Да нагласим да не причам о самоубиству из неког пичкарлука типа дугови, вољена особа или тако неко емо срање. Говорим о следећем. По мом мишљењу човека чине идеали које он гаји. Није битно шта је коме идеал, битно је га има. У тренутку када све то чему човек као индивидуа тежи падне у воду, тај више није човек. Та особа постаје душевно мртва. Душевно мртва особа може само да животари, као "најобичнија" животиња и да продужава свој бесмислени животни век.
Ако је оно што је суштина мене умрло, шкк има да више смарам овде и себе и друге?

To dal je Židov ili nešto drugo je totalno nebitno. Ako imaš nešto protiv Židova, možeš se porediti sa nekim Srbinom koji je preživio Jasenovac.

A zašto čovjek, razočaran u svoje ideale, shvativši njihovu besmislenost, ne bi mogao da pronađe neke druge ideale? Da se prilagodi prelasku u neku novu paradigmu i u neki novi pogled na svijet?

Osim toga, otkud tebi to da svi imaju neke ideale. Dosta ljudi živi čisto onako, bez nekih pretjeranih ideala, samo zato što voli život. I Bora Čorba reče, "za ideale ginu budale". S tim se ja ne slažem i ja imam ideale, ali govorim samo da ima ljudi koji nikad nisu imali ideale, pa ipak lijepo žive.

Suština nekog čovjeka može da umre samo ako on sebe identifikuje, poistovjeti sa nekom idejom. A dok god on posjeduje ideje, ali ne stavlja znak jednakosti između sebe i ideje, njegova suština je živa i nezavisna od ideje.

Inače, lično smatram da je poistovjećivanje sa idejom na granici patologije.

P.S.

Da su se ljudi tako identifikovali sa idejama, kao što ti to prezentuješ, onda bi sa padom komunizma možda desetine miliona sebi oduzeli život. Jer je bilo zadrtih komunjara.

Pa opet, prilagodili su se novim uslovima i novoj paradigmi, iako je njihova ideja - komunizam - propala.

Jebote, covek nije produzni kabl pa da se ukljuci gde je potrebno.

Ali pazi, ako je tebi potrebna vera da bi ziveo, da bi prihvatio neke stvari etc, zasto je patologija ako ja imam neku drugu stvar?

Ja u Boga vjerujem zato što mislim da On postoji.

I prije nego što sam postao vjernik, živio sam. Tako da izlazi da mi za ovozemaljski život to nije bila neka esencijalna potreba.

Osim toga vjera u Boga je vrsta ideje koja ne može da propadne, jer se ne može logički ni dokazati ni opovrgnuti.

A ako se izuzmu religijske ideje, sve druge ideje se vrlo lako mogu mijenjati, prilagođavati i sl.

Neko pametan je rekao (negdje sam naišao na taj citat, ne znam od koga je):

"Only the foolish and the dead never change their opinion."

Заборавићу после, комунизам није пропао као идеја, већ као реализација у тренутном времену.

Ниси ме схватио, а како сам не пис мен није ни чудо. Ај да пробам да дешифрујем писаније. Не говорим о глабалном идеалу масе. Овде психологија масе не важи. Говоримо стриктно о индивидуи. Такође, када кажем идеал, не мислим на оно што је општеприхваћена дефиниција идеала, типа... ммм... лупам чојство и јунаштво... Не. Твој идеал је нешто друго. То је сурогат представљених идеја и личних идеја које воде јединој и правој идеји - твом бићу.
Ај сад да пробам да дефинишем биће човека како га ја видим. Човек је трокрилни ормар. Једно крило је идеал коме тежи. Дргуго крило је развијеност свести који представља могућност "заборављања" на твој идеал како би сагледао све око себе и увидео грешке и могуће кориговао га или задржао. Треће крило је воља, која представља неку стабилност твојег бића, тј. да се види колико си променљив у свему и свачему. Све то чини твоје биће.
Ај прво крило. Зависи од узраста и од образовања да тако кажем. Што имаш шире знање моћи ћеш да нађеш себи одговарајући циљ. Што си старији истанчаваш укус тог циља и све га је теже кориговати и помрачује ти се дргуо крило.
Друго крило ти служи као провера реалности твог идеала, као и могућност сагледавања грешака. Што си млађи лакше ти је да видиш пут до тог идеала, а и да коригујеш пут до њега, што си старији, ко што рекох овај сегмент твог бића тупави.
Треће крило јер нешто што конташ шта оћу рећи. Ако си пичка има да пишаш час уз ветар час низ ветар и како те ко окрене и обрнуто. Истрајност у суштини.

Ја себе наравно да не поистовећујем са идеалом. Идеал је део мене, али не ја, али пошто је саставни део мене као човека, онда сам се сјебо ако га немам, биљка сам. Онда ми оне две друге стране мог бића нису ни потребне. Што би ме болео курац за било шта полсе ако немам чему да тежим?

Cero, oplodi me!

Па не знам како... Заборавила си шта сам написо на оној теми што је онај шимејл отвориола.

Onda me samo DOTERISI!

Sve ovo što si napisao mi je nejasno.

Daj mi konkretan primjer neke ideje tog tipa i pokaži mi na primjeru kako ta ideja može da umre i reci zašto bi se onda čovjek trebao ubiti umjesto da nađe neku drugu ideju? (Ili da jednostavno prihvati da život možda i nema smisla, i da se samo treba zajebavati dok možeš - neka vrsta nihilizma - ili što rekoše u špici za BB šou "život je ustvari jedan veliki vic")

Ja se sa Cerom potpuno slazem, ali ne zelim da delim tu ideju, to mi je ipak nesto intimno.

Нем сад времена. Можда мало касније. Ако заборавим (знајући себе могуће је) подсети ме.

Samoubistvo nije kukavički čin. Samoubistvo je zapravo ultimativni čin kontrole nad svojim životom.
Ljudi koji se ubiju imaju osećaj da su izgubili moć da vladaju nad sopstvenim životom (zbog besparice, zbog neuzvraćene ljubavi, zbog neizlečive bolesti, zbog nekog drugog problema koji se njima čini nerešiv) i samoubistvo im dođe kao vraćanje uzda života u svoje ruke.
Mada ne mora da znači uvek i u svim situacijama... Ali mislim da bi trenutno Frojd bio ponosan na mene. :)

"i samoubistvo im dođe kao vraćanje uzda života u svoje ruke. "

Ne života, smrti . Nakon tog čina više nema ni uzdi ni života.

"Mit o Sizifu" od Albera Kamija, jako dobra i zanimljiva knjiga (ne da vam da je ispustite iz ruke) koja se iz pitke i razumljive filozofske perspektive bavi tematikom samoubistva. U njoj Kami tvrdi da je samoubistvo jedini ozbiljan filozofski problem kojim se vredi baviti. On kaže da u životu pojedinih ljudi postoji trenutak kada se oni suočavaju sa besmislom svoje egzistencije. Postavlja pitanje da li čovek suočen sa takvom vizijom sveta, treba da se rokne kada se suoči sa za njega istinitom činjenicom da ne postoji viši smisao njegove egzistencije. Kami izvlači zaključak da ne treba i da čovek treba da u suočavanju sa besmislom ljudske egzistencje gradi u svom životu svoj vlastiti smisao, kakav god to smisao bio, ali definitivno ne osuđuje samoubice, on samoubistvo shvata kao slobodu izbora koji je i sam po sebi besmislen kao i sam ljudski život.

I moj stav je sličan. Nikada se ne bih usudio da osuđujem samoubicu. Čovek ponekad ne može da se izbori sa svetom i sobom. Zamislite npr "sasvim normalnu" osobu koja je npr majka i kojoj jednog dana, iznenada, poginu dva mala voljena deteta i voljeni suprug u saobraćajnoj nesreći (pao mi na pamet film 21 gram), i sad ta bivša majka i bivša supruga može nastaviti da živi sa haosom u svom mozgu a može taj isti mozak da odluči da prospe. Ja ne vidim kako bih mogao tako nekom da zamerim na njegovom izboru.

Једнога дана,
Кад будеш рањен,
И остављен од својих на бојном пољу,
И када дођу непријатељске жене, деца и пси,
Да те растргну на комаде,
Испали себи метак у главу,
И умри као херој!

Eto toliko od mene.

Filantropofob, upravo si rekao jednu od najpametnijih stvari na ovoj temi. Slažem se da ih ne treba osuđivati. Ali i ja, kao i Kami, mislim da je bolje i gurati kamen uz brdo, nego se roknuti.

Upravo tako. Smrt je jedan apsolut. I šta si ti onda imaš kao odbranu svog sitnog života protiv jednog APSOLUTA, ej!

A kaže Basara da sumnja u čovekovu smrtnost, jer na čoveka kao relativno biće teško može da se odnosi nešto tako apsolutno kao smrt.