hahahahha kako nećeš brate pa napisao si upravo :D
MASKARA ODALA TE DA SI PLAKALA DO ZORE
usraču se.
kaže jedna baba.
usraču se jer sam baba.
oh, nije li to kao čedna kap,
kao mladić kad spazi na ulici djeve
na ulici djeve, sestre tri su, mlade i okej
pa prošapta slučajnom prolazniku:
od njih tri, ja jebadoh obe.
usraču se,
kaže jedna baba.
Лол види га Сурови, мали Сурови.
ne radzume...
jedna dosta klasična, po mom mišljenju, kakve inače ređe pišem. mada retko pišem generalno, možda 3-4 pesme godišnje.
Ne misliš li da te voljah strasno besno čedno loše
Sebičnom iskrom što žari puteve razuma krive
Nesmirene misli, šta si sada, još u meni žive
njino je zaraslo memljivo mračno uma ćoše
"Ali više nije važno ni to što sam od bronze"
Kad pogledam izgužvane namučene šake
I ono meso u koje rado zarili ste očnjake
Moje je, beskrvno, sivo, ne crveno, roze
Beskrajni plavetni plavi crni okean
Pun dna i ambisa što domi nemani
Narvala što rogom nehotice rani
Dala bih za jedan svetlucavi dan
Ne dišite, vi što čekate sreću
Jer evo je ide, samo što nije
Da li na javi, samo u snu li je
Držite dah, mislite "Uspeću!"
Inače citat "ali više nije važno ni to što sam od bronze" je iz poeme jednog savršenog pesnika, ko prepozna stih, dobije 5 pluseva od mene.
Bravo za Majakovskog, bravo za tebe! A sad, plusevi, molim :)
Al stvarno mislim, bravo za tebe, Majakovski je već dovoljno priznat.
Pet nagradnih pluseva je dodeljeno i zahvaljujem se na pozitivnim kritikama :3
bravo malena, imas dar od boga za poeziju
kroz zid čujem komšije
zajedno se tuširaju
trenutno imam devet otvorenih tabova
Дајте ми крила,
Хоћу да постанем птица...
Птица која бежи у слободу ћутње,
И лута пространствима далеких предела.
И док будете чистили прашину
С рушевина мог родног града,
Пробудите Сунце,
Пробудите га да обасја мастило које храни биљке,
И открије тајне те птице,
Птице коју је одавно прекрило лишће
И обавила гробна тишина...
Преко згужване хартије ставите камен,
Спомен плочу и штит од ветра,
Ветра који би је однео у море и заувек распршио.
Сачувајте је!
Подарите некој будућој птици
Која ће ове редове можда и разумети,
Јер она којој су писани, није.
А сада,
Одузмите ми крила,
Јер због њих изгубио сам дом.
Хтео сам слободу,
Постао сам тамничар.
Желео сам да други буду слободни,
Утамничен сам.
Majka je jedna
mnogo vredna
i nek svako zna
majka je jedna.
Сећам се оног дана,
Кад музику труба замени синхронизован ход,
И кад зачу се ударац млитавог тела,
О хладан, поплочан под...
Капима кише окупана, необуздана,
У дугачкој белој хаљини од сатена,
Своју игру започе смрт,
Та необична, нестварна жена.
За њом остаде пустош и празнина,
И капи кише поплавише новонастало гробље,
Где год да погледаш, ништа - тишина,
Тишина која претвара у робље.
Порушене су спомен плоче,
Птице су прекрила поља мака,
Избледело је сећање на дан,
Остаде само дубока, мрачна рака,
Далека прошлост - недосањани сан.
И коначно, дође судњи дан,
Кад музику труба мења синхронизован ход,
Тренутак у ком моје, малаксало тело,
Додирује хладан, поплочан под.
Дођи мала
Имам ослића
Да ти у Чању
Спремим котлића
Sviraću ti i gitaru
Dok oslića pečem na žaru
U zabludi
Da ću da ti uvalim karu
"Црног лептира" на гитари пичим
Опа лићи лићи лићи примакни се мала чичи
За срце ме уједе геније млади,
Што му новац дадох једног лепог дана
Зар се то тако, о другови ради,
Кирија нестаде у кабини таксија и диму кафана
Поезију нећу писати.
Због писаца,
Самозваних поета
И свих оних несрећника који је пишу.
Због тебе читаоче.
Не, нећу је писати!
Нећу је писати јер то није поезија.
Због свих пропалих песника,
Због свих несхваћених људи,
И свих бораца за истину
Који се истине боје.
Не, поезију нећу писати.
Због себе,
Због других,
Поезију нећу писати
Због великих снова разорених
Једним замахом крила лептира,
Због лета пчеле,
Који се завршава убодом
И слетањем на одвратни, уређени травњак,
Направљен од стране истих оних
Који су поезију писали.
Због неуређених маштања једног романтика,
Због њених очи
И због туђих хирова.
Поезију нећу писати,
Јер писање захтева труд,
А поезија, поезија је лепршава и лака.
Поезију нећу писати
Јер је пишу несрећни људи,
И јер не умем да пишем о лепим стварима,
Не умем да пишем о Сунцу, киши, ветру,
Трави, земљи, твом осмеху и плавим очима...
Не умем, јер сам и сам несрећан,
А поезија је лепа.
И зато, немојте је ни ви писати.