Nakon što mi otvori vrata, proćelavi džin ostade da stoji pored njih bez riječi.
Znate, ja sam uvijek volio da mislim kako bih u ovakvoj situaciji ostao pribran i bio taj koji će voditi glavnu riječ u dijalogu, ali odustvo hrabrosti da bar upitam "O čemu se ovdje radi?" me je očigledno dementavalo.
Čekao sam da čovjek kaže nešto, bilo šta, međutim prvi glas koji sam začuo bio je glas djevojke koja je sjedila na zadnjem sjedištu a koja mi prijateljskim tonom, koji je u datoj situaciji zvučao čak i jezivo, reče da uđem.
Opet nijesam mogao prebaciti ništa preko usana, već samo odmahnuh glavom i napravih dva koraka unazad, koje 'Valuev' dobro pročita kao početak mog bijega, te krenu brzim hodom da mi se približava.
Okrenuh se brzo na peti i krenuh da potrčim, međutim valjda od straha izgubih ravnotežu i padoh. Dok sam se stigao malo pribrati, džinovska figura se već nadvila nadamnom i mada na njenom licu nije bilo ni traga bijesa vjerovao sam da se ne smijem predati.
U unutrašnjem džepu jakne imao sam mali lovački nož, ništa više od uspomene iz dana kad sam sa prijateljima išao u lov (mada nikad nijesam bio naročito dobar lovac) i krenuh ga dohvatiti, međutim ogromni čovjek me uhvati za kragnu i podiže me na način za koji sam do tad mislio da je moguć samo u filmovima.
Krenuo sam se derati na njega i upućivati mu prazne prijetnje. Vikao sam mu da me spusti, međutim jedini odgovor koji sam dobio je udarac njegovog čela o moje nakon koga izgubih svijest.
Par minuta kasnije (bar ja tako mislim da je bilo, jer mi ponos ne dozvoljava da vjerujem da sam bio u nesvijesti duže od toga) probudih se na zadnjem sjedištu onog automobila pored djevojke koja me je i pozvala da uđem u isti.
Ako glavni lik odluči da pita šta žele od njega idi na post 4
Ako glavni lik odluči da se i dalje opire idi na post 5
Potpuno zbunjen i bez trunka otpora uđoh u automobil. Na zadnjem sedištu iza suvozača sedela je mlada žena. Crvena kosa padala joj je do ramena. Lice joj je bilo belo i mestimično prosarano pegama. Bila je lepa. Imala je crnu haljinu. Vozač je seo na svoje mesto i dao gas. Tek tada primetih da je na prednjem sedištu
Medicinska sestra srednjih godina sa modricom ispod oka idi na post 6
Čuveni razbojnik, lice mi je poznato sa poternice koje se svaki dan vrtela na televiziji idi na post cuveni-razbojnik
Ljudi u automobilu nisu primetili da sam došao sebi. Devojka je svoju pažnju usmerila ka mobilnom telefonu i zagonetno se smeškala kucajući poruke. Odlučih da situaciju okrenem u svoju korist te se bacih na nju. Negde u sebi sam verovao da ću jednom kada joj stavim ruke oko vrata vladati situacijom. Ali avaj. Ona me savlada nekim aikido pokretom. I moje lice nadje se izmedju mojih nogu, a ruke ostaše bolno zakačene na prednjem sedištu. Osetih mržnju kako raste u meni i hladan poljubac čelika na mojoj slepoočnici. Ona progovori ne obraćajući se meni već vozaču.
- Jesi li siguran da je to on?
- Jesam. Veži mu lisice da opet nešto ne pokuša.
- Ja sam ipak za to da ga ubijemo odma.
- Nećemo prljati auto, ako ne moramo.
Ako ćeš reći: Nema potrebe smirio sam se, idi na post 8
Ako si ipak odlučio da otvoriš vrata i iskočiš iz auta, idi na post 9
- Nema potrebe za tim. Smirio sam se.
Progovorio sam glasom koji kao da nije bio moj.
- Samo mi recite kuda i kome me vodite.
- No, no, dragi, suviše pitanja.
Hladan čelik je i dalje umilno milovao moju slepoočnicu. Počeo sam da se znojim. Preterano.
- Čini te nervoznim moja Bereta? Sedi mirno i spustiću je.
Odlučio sam da je poslušam. Nakon svega, ko zna šta bi još moglo da se desi ako nešto pokušam. Sklonila je Beretu i pustila me je da se naslonim.
Tada je prvi put pogledah valjano. Imala je oko tridesetak godina, pege na licu i izrazito zelene oči. Njene skladne crte lica kvario je ožiljak na bradi, za koji sam samo mogao da pretpostavljam od čega je. Tišinu je prekinuo njen telefon.
- Da? Uskoro šefe. Da, donosimo ga u komadu, izgleda da se prizvao pameti. Ne, mislim da neće biti potrebe za tim. Odlično. Vidimo se uskoro.
Stali smo na obližnji parking. Dala mi je povez. Zavezao sam ga oko glave. Stavili su mi nakon toga i nekakav džak na glavu. Vozili smo se još nekih 20ak minuta, da bismo konačno stigli na odredište. Izveli su me iz kola. Bereta mi je bila uperena u leđa. Prošetali smo. Čuo sam par vrata da su se otvorila. Konačno, rekoše mi da stanem.
- Skini sve sa glave - uzviknu izrazito poznat glas.
Kada sam skinuo povez, iznenadio sam se više nego Kolumbo kad je shvatio da je otkrio Novi Svet. Preda mnom se nalazio jedan veliki sto, pokraj stola dva ogromna telohranitelja, a za stolom niko drugi do:
Otac moje pokojne supruge idi na post 10
Moj ćale, koji je otišao po cigarete pre 20 godina idi na post 11
- Možete li mi objasniti o čemu se ovde radi?
Povikah pun očaja.
Devojka pored mene nasmesila mi se najtoplijim osmehom koji sam video. Imao sam osećaj da se negde neko svetlo upalilo. A onda progovori tihim glasom od kog me prodje jeza.
- Ti si Jovan Kostić?
- Jesam.
- I imas nulta negativnu krvnu grupu. I želiš da učiniš dobro delo.
Ako si rešio da lažeš da je u pitanju zamena identiteta idi na post 12
Ako si rešio da kažeš istinu idi na post 13
Искористих гужву око њиховог расправљања о судбини живог или мртвог мене, те отворих врата и искочих из аута. Нису ни 5 метара одмакли, већ је ауто успео да стане. Шта су ти добре кочнице! Длака је фалила да се врате до мене пре него што сам устао и почео да бежим. Из аута се продерао промукли глас "Валујева":
- Стој, пуцаћу!
- Не пуцај, стаћу!
- Па стани, јеб'о те!
- Па стаћу!
- Кад, бре?!
- Кад се уморим!
ПЕНГ, ПЕНГ!
Валујев је усмртио главног јунака иди на пост 14
Главни јунак је успео да побегне, ови га и даље траже - иди на пост 15
- PU! - začulo se iz njenih usta.
- Šta?
- Zar si morao da ga kokneš?
- Pa... Bežao je.
- Da li si ti svestan da si uspeo da upropastiš dvadeset godina rada? A?
- Ali...
- Otpušten si. Idi kod šefa. On će da te sredi. Ja ću se snaći.
"Valuev" zadrži pogled na njoj još samo sekund, a onda je okrenuo prvo telo, a zatim i glavu prema vratima automobila.
Crvena kosa se najednom prosula preko njegovog lica. Pogledala ga je zadnji put. Nije znala šta da radi sa telom, ko je je još uvek bilo toplo. Odmakla se od njega i izvadila telefon. Onaj sa druge strane kao da je željno iščekivao poziv. Javio se u milisekundi.
- Šefe. Da... Ne... Valuev. Da. Već je pošao k vama. Šta ćemo s klincem? Shvatam.
Sutradan je padala kiša, sitna i dosadna. Crni veo zaklanjao je veći deo njene crvene kose. Crni kišobran je štitio njenu kosu od dosadne kiše. Njene zelene oči su bile hladne i prazne, kao cev Berete koju je prislanjala uz njegovu glavu. Pop je očitao opelo. Došla je sama. Vozač je čekao u automobilu. Pop priđe, pa upita:
- Pomaže Bog. Jeste li poznavali mladića?
- Ne... Ne baš najbolje.
- Kažu po selu da je bio malo... povučen. Isuviše povučen.
- Znam.
- A... Oprostite na pitanju, ali... Jeste li vas dvoje neki rod?
- Dalek. Ali smo jedino što je ostalo od naše loze.
- Razumem. Zbogom.
- Zbogom oče.
Pop se okrenu i ode.
Ona je ostala tu još malo. Crni kišobran se zatresao pod naletom blagog vetra, skidajući velike kapi sa njega. Bilo joj je teško. Upoznala ga je pod čudnim okolnostima. Ostao je mrtav pre nego što je trebalo išta i da postane. Ne bi trebalo da joj bude teško. Obuka je učinila svoje, emocije su smanjene na minimum. Ali ipak... Osećala je da je tu moglo biti nešto više.
Okrenula se, ostavila cveće kraj groba i krenula ka automobilu. Ušavši u automobil samo je rekla "Idemo kući." Vozač pokrenu auto i krenuše.
Kiša je počela jače da pada. Natapala je sveže zakopanu zemlju. Nije imao nikoga ko bi se brinuo o njemu. Niko nije ni pitao gde je. Njegova mala kućica je starila, doba su se smjenjivala, trava je rasla, grobar ju je kosio.
A ona je došla još samo jednom.
Posle sedam godina, došla je opet, ovog puta sa dvojicom mališana i samo im je rekla "Deco, ovde počiva vaš jedini rođeni ujak." Više se nije vraćala...
Ta medicinska sestra se okrenula i nekako me bezizražjano pogledala. Rekla je:
- Ne, to nije on. Moga oca popa Radmila iz Radmilovića ubila je neka mlada partizanka a ovo je neki nitkov običan, baraba. Ne znam zašto ali se nisam začudio njenim rečima, ali isto tako kao da ih i nisam čuo, kao de me se nisu ticale. Posle je zavladala tišina koju konačno reših da prekinem:
- Nego ljudi bre koj vam je kurac što mi ubiste kuče da ne kažem Pseto88 ko Radašinu kad ubiju iz Švedske oni Ingiridovi advokati i plaćenici?
Crvena dama kao da bi malo razočarana:
- Jebote Nitkov jel moraš ti uvek da ubaciš nešto iz neke domaće serije, koji je tebi kurac čoveče? Esi ti gledo nešto van svog sela, recimo film Thing?
Jesam bre, al tako uramljeno nesam... negolutko... nisam te nešto viđao po selu? idi na post 16
Jel to ono sa Dušicom Žegarac kad se jebe u silosu? idi na post 17
Medicinska sestra mi je uputila jedan od onih pogleda koji me je podsetio na moje nesretno školovanje, a koji su mi upućivali nastavnici kada bi lupio neku glupost. Ugledah špric u njenoj ruci i već sledećeg trena supstanca iz njega kolala je mojim venama i ja osetih kako me hvata san.
Ako si se probudio u vezan lancima u sadomazotamnici idi na post 18
Ako si se probudio u užasno prljavom podrumu okružen pacovima idi na post 19
Polagano sam otvorio oči, mada još uvek u nekom magnovenju, a od izmaglice koja mi se navukla preko očiju nisam mogao lepo da vidim gde se nalazim. U glavi mi je brujalo kao posle dobre, pijane, neprospavane noći. Svaki pokret glave uzrokovao je određenu količnu bola od kog sam morao da zažmurim na jedno oko.
Shvatio sam da sam potpuno go, vezan lancima uza zid sa raširenim rukama i nogama. Od hladnoće zida jeza mi je prostrelila telo. Nisam mogao ni da zamislim gde se nalazim. Pogledao sam oko sebe i shvatio da se nalazim u tamnici koja je bila izuzetno neobična. Nekoliko metara ispred mene nalazio se drveni sto na kom su bile razne sprave, ali one nisu služile za klasično mučenje. Delovalo je pre kao da neko koristi ovaj prostor za svoje seksualne igrarije, nego za utamničavanje ljudi. Bilo je tu bičeva, falusoidnih naprava raznih boja, nekih bodljikavih stvari koje nisam smeo ni da pomislim za šta služe, lisica, poveza, maski i svega onoga što bi čovek i pretpostavio da se krije na jednom ovakvom mestu. U prostoriji su se nalazile još neke drvene tvorevine kao što je jedna obična greda, slična onoj na kojoj gimnastičarke izvode svoje vežbe, ali sa tom razlikom što su oko ove grede bile zabetonirane alke, a jasno je bilo da te alke služe kako bi se neko vezao lancima. Pored grede je stajala ona sprava kroz koju se proture glava i ruke, pa se nakon toga zatvori, onemogućivši onoga ko je zatovren da se pomera. Pokušavao sam da se setim kako se zove ta sprava. Nisam mogao. Bio sam veoma uplašen. Nešto mi je delovalo kao da mene nisu doveli zbog seksualnih igrarija, već su ovu tamnicu iskoristili samo u svrhe toga da me smeste dok ne vide šta će sa mnom.
Odjednom sam čuo kako škljoca ključ i škripavo otvaranje vrata u pravcu stepenica koje su bile u uglu moje tamnice. Počeo sam naglo da se tresem od straha.
Ako u tamnicu silazi maskirana polugola ženska osoba post 20
Ako u tamnicu silazi muškarac koji je sedeo u kolima post 21
- Oooo, budan si. Divno.
"Valuev" je silazio niz stepenice. U rukama je nosio kožni zamotuljak, i još nešto, meni nepoznato.
- Znaš, nisam navikao na ovakve stvari. Moj posao je obično da vozim.
- Šta je ovo? Kakve veze ja imam sa tobom?
- Smiri se. Polako, neće ti biti ništa.
- Šta ništa?! Šta ste me vezali? Pustite me!
- Polako, otimaš se prejako. E, da počnemo.
Prišao je stolu koji je stajao tik ispred mene. Razvezao je kožni zamotuljak. Poput oštrih zuba, preda mnom su se iskezili noževi svih oblika i veličina. Sa strane je ispala kecelja. Podigao je kecelju i zavezao je oko struka. Bila je puna krvavih mrlja, različitih veličina i starosti. Postojao je možda jedan omanji kvadrat koji je i dalje bio beo. Postavio je nepoznati objekat na sto takođe. Bila je to jedna crna kutija.
- E sad, za početak...
Otvorio je kutiju. U njoj je bilo neko meso. Nisam znao šta planira, ali nije mi se ostajalo da saznam. Pokušao sam na sve načine da se iskobeljam, ali ništa nije uspevalo. Otvorio je kutiju. U njoj je bilo meso. Nisam siguran kakvo, ali miris mi se nije dopadao.
"Valuev" je potegao prvi nož, najtanji, nož za filete.
- Ne! Reći ću vam sve što vas zanima, samo spusti nož!
- Opusti se dečko, znamo mi to. Ja sam samo došao da sečem meso i prozborim koju.
Nasmejao se kroz brk dok je mene oblivao hladan znoj i isfiletirao komad očas posla. Strah mi je prolazio kroz kosti kao njegovi noževi kroz to parče. Kao da je to osetio "Valuev" reče:
- Misliš da ćemo da te mučimo?
- Logično!
- Ma kakvi, gazdarica ne bi dopustila da ti se išta desi.
- Pa zašto me je koji đavo vezala???
- Znamo za tvoje sposobnosti. Znamo da bi se izvukao. Znamo i da si dosta toga zaboravio od kada su te penzionisali.
- Penzionisali? Odakle?
- Iz službe naravno.
To nije rekao "Valuev". To je rekla ona. Sišla je niz stepenice elegantno, kao da su od mermera, a ne od betona. U rukama je nosila nešto nalik na kacigu.
- Vratićemo ti sećanje, nemoj da brineš.
Stavila mi je kacigu na glavu. Oštar bol mi je prošao glavom. Onesvestio sam se. To je poslednje čega se sećam...
Da se naš junak probudi sa vraćenim sećanjem idi na post 24
Da našem junaku oštetite ili skroz spržite mozak, idi na post 25
U sobu je ušla polugola maskirana ženska osoba. Želudac mi se stisnuo od straha, jer pretpostavio sam šta sledi. Mnogi filmovi i klipovi koje sam gledao na internetu... u stvari... koje su gledali moji drugovi, na internetu, pa mi posle prepričavali kakvih je sve grozota prepuna ljudska priroda... Doduše, nije da su ti moji drugovi gledali te filmove iz nekog svog zadovoljstva i sklonosti Sodomi i Gomori, već su bili deo tima koji je izvodio istraživački projekat na katedri za sociologiju: "Razlika seksualnih stereotipa kao izraza rodne i klasne dominacije u predindustrijskom i savremenom društvu." Jedan je čak tu temu uzeo i razvio je, naravno, uz saglasnost ostalih, i njihovu nesebičnu pomoć, do doktorsku disertacije, koju je briljantno odbranio pred ne tako naklonjenom komisijom.
Još se sećam predsednika komisije. Namrgođen matori lik, očigledno nesklon komparativnom pristupu u proučavanju društvenih fenomena, a kamo li multidisciplinarnom pristupu... Obrve kao Momčilo Krajišnik, očima je lovio paučinu po plafonu, odisao je nezainteresovanošću i rezignacijom što mora da bude tu. Druga u komisiji bila je profesorka sedamdesetih godina, četvrtastih naočara i oklembešenih obraza, a oči su joj odražavale bezmernu dosadu. Zevala je bezubim ustima, a pogled kao da joj je govorio: "Da odbacimo mi ovu tezu, pa onda do stana, da prošetam Fifija, posle čaj, slušanje Trećeg programa Radio-Beograda, pa na spavanje."
Jedino treća osoba u komisiji izgledala je zainteresovano. To je bila mlada profesorka, tridesetih godina, crnokosa, obučena u tesnu majicu sa kratkim rukavima, kožne pantalone i plitke čizme sa visokom štiklom, sa jednostavnom kožnom narukvicom oko desnog zgloba. Bože, te prodorne plave oči... Nisam znao da takve oči mogu da postoje. Tokom odbrane teze s vremena na vreme potražio bih ih pogledom, pa kad bih ih našao, one su se nepogrešivo okretale u mom pravcu, i to me je nagonilo da pognem glavu... Verujem da sam pocrveneo svaki put.
Moj drug je majstorski branio svoju disertaciju. Profesor i profesorka izgledali su prilično iznenađeno, jer svaku zamerku koju su postavili kandidat je argumentovano pobijao istorijskim izvorima, kao i paralelnim tvrdnjama modernih sociologa, antropologa i kulturologa. Osnovnu zamerku starog profesora - da je nemoguće u našim, modernim terminima precizno odrediti i objasniti karakter nekog starog društva, koje sebe izražava kategorijma stranim našem poimanju - drug je pobio navodeći neke od kulturnih univerzalija koje određuju svako ljudsko društvo, bilo da je u pitanju trogloditska zajednica ili razvijena zapadnoevropska država. To bi bile, recimo:
- Jezik kao sredstvo manipulacije drugima,
- Jezik kao sredstvo za izražavanje neistine
- Prevodivost jezika
- Apstrakcija u govoru i misli
- Postojanje antonima i sinonima
- Figurativni govor, prisustvo metafore
- Postojanje tabua, itd...
Ukratko, drug je objasnio da moć i dominacija pojedinca, ili seksualna pravila nametnuta društvu od strane jedne grupe ili klase uvek imaju podlogu u dve sfere: materijalnoj (tu je stari profesor, izgleda matori marksista, sa zadovoljstvom klimao glavom), i duhovnoj (tu već nije bio tako zadovoljan, ali stara profesorka se probudila, pa mu nije dala da odbaci jungovske ideje mladog kolege - pričalo se da je u svojim mladim danima bila Jungova ljubavnica). Kao zaključak je naveo da se moć uvek prostirala tim putevima, ali da sa promenom društvene stvarnosti i odnosa u društvu moć menja svoju suštinu, i prestaje da bude imperativ, pošto moć i jeste (sada drug prelazi na individualni nivo) breme koje pojedinac, svestan svoje društvene odgovornosti i uplašen od njenog gubitka, mora da nosi na svojim ramenima, ali kojeg bi se rado, apsurdno, i odrekao, ne bi li stekao mir i odmor u novopronađenoj nemoći i pokoravanju, pa makar i privremeno. Oslobađanje seksualnih tabua u novije vreme na svetlo nam je iznelo, pre svega preko interneta, a ranije i putem književnosti, različite načine na koje u seksualnom odnosu, koji je simbol i materijalne i duhovne dominacije, pojedinci odustaju baš od te dominacije, i u seksualnoj igri zauzimaju potčinjeni položaj, ne bi li bar simbolično sa ramena skinuli teret odgovornosti koji im civilizacija i njihova uloga koju u njoj igraju nameće.
Profesor se mrštio i vrpoljio, ali argumentaciju nije mogao da odbije. Činilo se da su i dve članice komisije prilično sklone stavovima mog druga, pogotovo mlada profesorka, čije ubrzano nadimanje i spuštanje bujnih grudi dok je drug pričao o starim i modernim seksualnim sadomazohističkim praksama jednostavno nisam mogao da ne primetim. Uglavnom, disertacija je, posle icrpljujuća tri sata bila odbranjena.
Svi prisutni ceremonijalno su čestitali drugu, društvo je izletelo napolje da se napije u prvoj kafani, komisija je takođe izašla, a ja sam ostao da pokupim papire koji su mi se nepažnjom rasuli po podu. Još sam odgovorio na par SMS poruka, i zatim krenuo da stignem društvo da bismo se opili u čast i slavu našeg Ph.D. druga.
Na vratima me je čekala ona. Profesorka je preko crne majice sada imala i crni kožni kaput sa okovratnikom u nitnama.
- Kolega, Vaš drug je danas bio prilično impresivan. Po vašem pogledu (tu se malo zlobno osmehnula) čini mi se da delite njegove stavove u priličnoj meri?
- Ovaj, ja... mislim, da... on je na prilično jednostavan način sažeo... ovo... savremene tendencije i sve to... skupio u jednom sintetičkom...
- Zašto ste tako zbunjeni, kolega?
- Ma nisam, samo mi je tema odvukla misli... pa sada pokušavam da se vratim... normalnom toku... Oprostite.
- Ništa, ništa. Ukoliko Vas zanima, i ja se vršim istraživanja sa temom sličnom upravo odbranjenoj disertaciji Vašeg kolege. Samo nisam toliko sklona komparativnom i istoricizmu, već više proučavam savremene izvore i preferiram eksperimentalni, egzaktan pristup. Ja sam empirista, kolega.
I tu me pomalo zlobno i izazovno pogleda u oči. Sad sam se baš spetljao, nisam znao šta da odgovorim, proklinjao sam blokirani mozak. Samo sam pognuo glavu i kroz stisnuto grlo kratko promrmljao:
- Da, da... Interesantno...
- Ukoliko ste zainteresovani, a vidim da jeste, mogu Vam predstaviti rezultate svog istraživanja, kao i upoznati Vas sa svojom istraživačkom metodologijom.
- Ddd... Da... Jesam.
- Onda pođi sa mnom. Moj podr... Moj stan je blizu, desetak minuta peške.
Krenuo sam, kao hipnotisan. Prethodno smo popili piće u fakultetskom klubu, gde se profesorka veselo kikotala dok ga je donosila, a ja sam se malo i opustio pijuckajući, počeo da govorim nešto, ne sećam se šta... Izašli smo, za desetak minuta bili smo pred njenim vratima. Tu mi se sećanje gubi...
Ukoliko želiš da se probudiš vezan u podrumu u koji uđe polugola maskirana žena idi na post 28
Ukoliko želiš da se probudiš u bolnici, šokiran eksplozijom bombaša samoubice koji se razneo u centru grada idi na post 29
I tako, po drugi put ovog dana, ja pokušah istim manevrom da se zaokrenem i dam u bijeg i uprkos tome što se malo zateturah ovog puta ipak uspjeh da održim ravnotežu i potrčim što dalje od onog prokletog automobila u pravcu šume koja se nalazila odmah pored puta.
Nijesam mogao vidjeti šta se dešava iza mene ali su mi tri pucnja koja začuh u duetu sa prohujavanjem metaka u blizini mojih listova dovoljno govorila o namjeri nepoznatih ljudi da me po svaku cijenu zaustave u namjeri da se domognem slobode.
Začuh zatim i škljockanje pištolja i grubi glas proćelavog džina koji je psovao nešto, i mada nijesam mogao čuti šta, bio sam siguran da to nije upućeno meni, nego sada već beskorisnom parčetu metala koje je držao u rukama - pištolj je izgleda ostao bez municije.
E sad, da li je pištolj bio poluprazan ili polupun? Kako bi razmišljao pesimista a kako optimista u mojoj situaciji? Ne znam stvarno jer tad baš i nijesam imao previše vremena da se bakćem sa pseudo-filozofskim pitanjima.
Nakon par minuta trčanja po prvi put se okrenuh da vidim da li sam im utekao i činilo mi se da jesam s obzirom da nikoga nijesam mogao ni čuti ni vidjeti u blizini. Odlučih tako da stanem par sekundi, kako bih mogao dobro da udahnem i da procijenim kuda da nastavim da idem kroz gustu četinarsku šumu.
"Čekaj, telefon!" pomislih u sebi i krenuh ka džepu farmerki, međutim ne mogah opipati ništa. "Pih!" uzviknuh dosta nepromišljeno, mada mi se činilo da me niko nije čuo: "Šta ću sad da radim jebeno?"
A onda potpunu tišinu prekinu krckanje grana! "O jebo te!" propustih kroz zube i nastavih da trčim.
"Ako su to oni, ne mogu biti dalje od stotinak metara, moram dati gas", rekoh sebi ali shvatih da ne smijem praviti ni previše buke te se nastavih kretati nekim dugim ali brzim korakom sve vrijeme se okrećući kako bih vidio jesu li se dodatno približili.
Inače, znate onaj osjećaj kad silazite niz stepenice negdje pa se ispostavi da je neki stepenik postavljen niže nego što ste očekivali?
E, zamislite sad taj osjećaj ali da se umjesto stepenika ispred vas nalazi strmina od nekih pet-šest metara? Gadno, a? Vjerujte mi da jeste. Činilo mi se da se kotrljam cijelu viječnost dok se nijesam zaustavio pored jednog velikog stabla.
Mada ne bih sa veliki entuzijazmom zavrtao nogavice da vidim u kakvom su mi stanju koljena nakon ovog pada, mogao sam biti zadovoljan što sam prošao bez slomljenih kostiju. Krenuh da se pridignem međutim osjetih strašan bol u skočnom zglobu. "Odlično, izgleda da sam izvrnuo nogu, šta sad da radim?", mislio sam u sebi dok sam pogledom tražio neko mjesto do kog bih mogao dopuzati.
Koraci iza mene su sada dopirali iz sve veće blizine. "Znaju da sam ođe", promrljah sebi u bradu i krenuh da se sakrijem iza jednog obližnjeg stabla čije je korijenje bilo tako raspoređeno da je pružalo pristojan zaklon, i usput dohvatih:
Jedan poveći kamen idi na post kamen
slomljenu granu idi na post batina
Počela je mahnito da me ljubi, a meni se svest zamračila skroz. Celo moje biće stremilo je samo ka tome da moram da je imam i znao sam da ću uraditi sve što bude od mene tražila. Rekla mi je da svučem pantalone do članaka i ja sam je poslušao, kao i kad je rekla da se savijem napred. Očekivao sam udarac po zadnjici, ali ne i da će bol tako da prija. Rekla je da moram da je slušam i da je oslovljavam sa "Gospodarice", da ne smem da govorim samo ukoliko mi postavi direktvo pitanje.
A onda je kao znak moje potčinjenosti zatražila da obučem njene gaćice, a preko toga svoje farmerke, te da se spustim dole u apoteku i kupim lubrikant za mene i pivo za nju.
Strčao sam niz stepenice, što sam brže mogao, jer u svojoj želji nisam mogao da sačekam lift. Izlazeći iz apoteke gde sam jedva savlado svoj stid da tražim ono po šta sam poslat, krenuh ka trafici da joj kupim pivo. Tu ugledah jednog muškarca u maskirnom vojnom odelu. Nešto je vikao, nisam razumeo tačno šta. Ali se jasno sećam velike toplote, prejake svetlosti koja me je zaslepila i zvuka koji me je na momenat u potpunosti ogluveo i isterao vazduh iz pluća.
Probudio sam se u bolnici. Osećao sam strahovite bolove. Telo mi je bilo umotano u zavoje. Pitao sma šta se desilo. A jedna medicinska sestra sažaljivo mi reče.
- Mladiću budite sretni što ste živi. Preživeli ste napad bombaša samoubice. Doktori su se borili za vaš život 12 sati.
- Hvala. Promucah i pomislih kako su me tada verovatno skinuli i na meni našli crvene čipkane tange, i poželeh da umrem od stida.
- Život je život ma kakav on bio.
Tek tada shvatih da mi nedostaje leva šaka.
Ukoliko želiš da čovek skoči kroz prozor i izvrši samoubistvo idi na post 23
Ukoliko želiš da se preseli na selo vrati se na post 1
- Da, ali, kako vam ja mogu pomoći?
- Potrebne su nam jedinice krvi. Tvoje krvi. Hitno.
- Ali nije bilo potrebe za...
- Pratili smo te. Znamo da si osobenjak. Znamo da ne bi pošao olako, a mi smo u... malo je reći, gadnom škripcu. Vremena ponestaje, a ti si nam... pa, u ovom slučaju, poslednja nada.
- U redu, pošao bih i da ste mi to rekli.
- Naravno da ne bi.
- Dobro, ali...
- Ne bi Jovane, znamo to i ti i ja.
Automobil se zaustavio pred bolnicom. Pošao sam da izađem, ai mi krupajlija na mjestu vozača to nije dozvolio. Okrenula se, pogledala me je i rekla da ostanem u kolima. Krupajlija se samo zasmejao na trenutak. Ne verujem da je išta bilo smešno. Počeo je da se cereka sve više, i više, čak i da zagrokće nekad. I dalje nisam razumeo šta mu je tačno bilo smešno, ali iz nekog razloga, uplašio sam se toga. Pomislio sam da bi bilo bolje da:
nestanem odatle što pre idi na post 26
ostanem u kolima i pitam momka čemu toliki smeh idi na post 27
I tada mi priđe ona u sporome, vitkom hodu:
"Šta to beše, ti se pitaš, što ne možeš da se krećeš,
Zbog čega si lancem vezan na mokrome ovom podu?
Ne pitaj se, ti svejedno živ odavde nikud nećeš.
Ostavićeš ovde svoje snove, telo, kosti, lice.
Nisi prvi kojeg moja moć i volja tu zatvori.
Ništa ti se više neće dogoditi van tamnice.
Predstavljam se: Eržebet sam, a zovu me i Batori."
Grofica mi priđe sporo, sa osmehom koji ledi,
U ruci joj gvožđe vruće, sa grimasom hladno-vrelom.
Ni sam više nisam mog'o zamisliti šta usledi...
*
Obožavam mučiteljku sad k'o muzu smrti-raja,
Bolno-srećno slušam dušom kako vrištim bolnim telom...
Juče mi je obećala. Noćas vodi me do kraja.
--------
Ukoliko se glavni junak oslobodi hipnotičkih okova smrtonosne grofice i spasi u poslednji čas iz okova, idi na post 30
Ukoliko junak sačeka da ga grofica uveče poseti u tamnici, idi na post 31
Dođe meni te večeri, mučiteljka moja mila,
uz doprinos raznih sprava, potvrđuje moje ropstvo,
I radeći svakojako, dovede me do ludila,
što bol beše, toga nema, sad je samo zadovoljstvo.
Da li pođoh il dolazim, ili možda samo stojim.
Ne znam kako mi je ime, nemam lice, dušu, snove.
Uništila ona sve je, ego više ne postoji.
Al' dala je mnogo više, zadovoljstvo kroz bolove.
Kada čujem da silazi niz podrumske stepenice
Kad dodirnem njeno telo, k'o planinu da osvajam,
Kad pritisnu moje grudi njene moćne potpetice,
I poslednji uzdah njoj bi hteo samo da izdvajam.
No, najednom, probudih se, dođoh svesti, dođoh sebi.
Pored mene stajala je, leđima je okrenuta,
A na korak, šiljak beše, može da se upotrebi.
Samo da se oslobodim, ubio bih ovog puta...
Ako će uzeti šiljak i probosti svoju mučiteljku idi na post 32
Ako će ipak da uživa u svom mučenju i nastavi da bude rob idi na post 33
Hladan mi je bio šiljak u šaci, dograbio sam ga istegnuvši telo na lancu koliko god sam mogao. Povukao sam se ka zidu, stežući ga čvrsto, znajući da to tanano parče metala znači smrt i slobodu, ili samo smrt, moju i njenu. Ukoliko ne bude imala ključeve uz sebe, to će biti i moj kraj...
Eržebet se okrenula i pogledala me sumnjičavo. Osetila je... bio sam siguran, tokom svih ovih meseci, počeo sam da verujem kako može da mi čita misli. Veštica, pomislih, a onda se štrecnuh. Ako zaista čita... Padoh na pod, na kolena, sa rukama na leđima, u najpokorniju pozu koju sam mogao da zauzmem, ne bih li razvejao njene sumnje, i istovremeno sakrio oružje.
Ona i nije ništa naslutila, njen sumnjičav pogled bio je samo način za manipulaciju i slamanje moje volje. Hiljadu puta tako me je pogledala, i ubrzo sam naučio da drhtim od prizora njenih suženih očnih kapaka.
Prišla mi je: "Stvore, večeras je noć koju sam ti obećala na početku našeg... hm... druženja. Sada ćeš imati čast da najvišom žrtvom, svojim životom, opravdaš svoje postojanje, da daš shvrhu svome bednom životu menjajući ga za moje zadov... grh... krklj... aghhh..."
Odmakao sam se. Čelični šiljak, precizno hitnut, virio je iz njenog grla. Još je stajala, dok ju je gust, crveni sok oblivao, a iz ruku nije htela da pusti bič i vrele mašice. Klatila se, zateturala unatrag, pa ka meni, pa unatrag, nekoliko puta, sve dok kao vreća nije pala kraj mojih nogu.
Ključ! - sinulo mi je. Ključ mora biti kod nje! Sluge nisu imale dozvolu da se spuštaju u tamnicu dok im se gospodarica dole zabavlja, bio sam siguran da niko neće naići bar do ujutru, ali ukoliko ne bude imala ključ kod sebe, sutradan ću biti osuđen na propast. Grozničavo sam pretraživao nabore njene haljine, dok je ona još trzala nogom. Ništa nisam našao. Na kraju, zašto bi i nosila ključ, sigurno nije nameravala da me oslobodi, naprotiv...
Ukosnica! Njena zlatna ukosnica mogla je da posluži. Drhtavim i ranjavim rukama pokušavao sam da obijem katanac kojim je lanac bio pričvršćen oko jednog mog članka. Popustio je. Zatim i drugi. Ukoliko se izuzme da sam bio u podzemnoj tamnici, u nepoznatom dvorcu prepunom stražara, usred nedođije - bio sam slobodan. Šutnuo sam mrtvu groficu, a zatim polako odškrinuo vrata. Nikoga nije bilo. Šunjao sam se kroz hodnike, poluosvetljene čkiljavim bakljama. Iz jednog u drugi, činilo mi se samo da se vrtim ukrug. A onda, tek odškrinuta vrata, iza kojih sam mogao da naslutim svež noćni vazduh...
Stražar na bedemu je pao, čelični šiljak mu je virio iz oka. Prvom koji je na njegov prigušen povik pritrčao halebarda je raspolovila glavu, drugom je mač rasuo utrobu po kamenom podu. Još sam bio u formi. Zgrabio sam pojas s dugim nožem, luk i tobolac, prekrstio se i vinuo preko bedema, izbegavajući kišu strela, nadajući se da je grofica bila dovoljno mudra i upućena u fortifikaciju da oko zamka ima dubok jarak ispunjen vodom.
Bila je dovoljno mudra, bar za toliko. Isplivavši na suvo, začuo sam negde u mraku spuštanje drvenog mosta, viku ljudi, njisku konja, lavež pasa. Potera je kretala za mnom.
Noge su mi napipale kamenit drum. Znao sam da ne mogu dugo bežati. Jedina šansa mi je bila da se izgubim u šumarku koji se crneo par stotina metara dalje. Drumom je bio najbrži put do njega. Pomolio sam se i dao se u trk.
Nisam imao nikakve šanse. Progonitelji su svakog sekunda bili sve bliži. Gotovo da sam osećao dah njihovih konja za vratom, zube njihovih pasa na ranjavim listovima. Još do onog raskršća... Tu ću da odustanem... Vredelo je bar pokušati...
Nasred raskrsnice, čekala me je kočija. Bio je mrak, ali siguran sam bio, i po danu crnela se kao noć. Vrata su se otvorila, snažna ruka me uvukla unutra. Istovremeno, sa krova kočije začuo se prasak musketa koje su sipale vatru ka poteri što se približavala. Konjsko njištanje, ljudsko vrištanje ukazivali su da ko god je pucao iz musketa, znao je kako se to radi. A ja sam po svetlosti čkiljavog fenjera u kabini bolje pogledao svog misterioznog spasioca. Tamna, krupna prilika, sa gustim zulufom i cilindrom natučenim na oči. Čekao sam da mi se obrati.
- Dobro veče, gospodine. Čekao sam Vas. Žao mi je što se upoznajemo u ovako nezgodnim okolnostima, vremena za priču biće kasnije, kad umaknemo. Sada zaista moramo žuriti. Janoš!!! Pucajte i iz kubura, do đavola, zašto ste ih poneli!!! Oprostite gospodine... Nisam se predstavio. Ja sam Gabrijel Van Helsing, i potrebna mi je Vaša pomoć.
Ukoliko ćete pomoći čudnom strancu idi na post 34
Ukoliko ćete mu preseći grlo idi na post 35
Znao sam to ime po čuvenju. Zar je mogućeda od jedne veštice krenem u borbu protiv vampira. Naravno ja u vampire ne verujem. A sve ovo može biti i brz način da zbriše što dalje od grafice Batori. Odlučio sam da se pravim da mu želim pomoći. Seo sam u kočije. Zahvalio se na ogrtača koji sam dobio. I pustio ga da ispriča svoju priču.
Dakle, idemo u Cobor Sent Mihalj. Katakombe. Znao sa za to mesto. I iskreno priča o katedrali i dvoristu i katakombama ispod ledila mi je krv u žilama.
Zaustavili smo se na malenom salašu u sred nedođije. Gazda, brkati madjar ponudio je smeštaj u štali.
Ako prihvataš smestaj u stali idi na post 36
Ako nastavljate put idi na post 37
Post 1
Išao sam toga jutra kao i svakog u šetnju sa svojim psom. Bila je to malena ženka mešanac, koja se nekako samoudomila nakon one velike oluje. Sećam se da je grom spržio veliki hrast na Južnoj livadi. Sećam se da je drvo gorelo celu noć, pa sve do sutra ujutru. A kujica se pojavila mokra i gladna na mojim vratima. Što sam je primio ne znam, ali mi je kasnije bilo drago zbog toga. Nekako mi je prirasla srcu. Valjda zato što je kuća u kojoj živim nekako odsečena od sveta tj. najbližeg nam sela pa nekih dva sata dobrog hoda. Ljudi u selu me ne vole jer sam osoben, a i ja njih izbegavam. Ona me uvek upozori kada neko od njih smisli da me iz nekog potpuno suludog razloga poseti.
Dakle toga jutra, ko i svakog krenemo nas dvoje u šetnju. Tamo kod mosta, kolskim putem dolazio je veliki oblik prašine, a ona nije htela da se skloni. Automobil protutnjao pored nas silinom koja me je odbaci na zemlju. Ustao sam besan, otresajući prašinu sa kaputa i tad primetih da kujica leži na cesti, tužno cvileći.
-Jebo te Bog otac da te jebo! - povikah iz sveg glasa, dohvatih neki kamen i uzaludno ga bacih ka kolima, koja behu već dobrano odmakla, te joj priđoh da vidim mogu li šta pomoći. Bila je mrtva.
U tom trenu kola se zaustaviše i vratiše se do mene. Prozor iza vozača se otvori i kroz njega se ukaza lice mlade žene. Primetih da nije sama. Sa mesta vozača izadje ogroman čovek. Kunem vam se da veceg u zivotu nisam video. Imao je pištolj i otvorio je vrata kako bi seo unutra.
Ako ce glavni lik izvaditi nož iz kaputa i napasti vozača idi na post 2
Ako ce ući u auto idi na post 3