Frik

Kada ti sopstvena koza postane tesna,
kada pocne da puca na slepoocnicama i na nedrima,
kada ti se sve dlake na glavi izdignu,
kao da bi sebe same istrgle iz korena,
kada ti se zenice sasvim rasire
od neverice sta se sve oko tebe desava,
kada svoj glas ne mozes da kontrolises,
pokreti postanu i vise nego haoticni,
a misli sve su ti jezivo mucne...
pozelis da si negde drugde,
u nekom drugacijem vremenu,
medju nekim drugacijim ljudima,
u svetu sa drugacijim vrednostima.
Krenes nekuda.
Pa stanes.
Onda se vratis da bi se setio zasto si kretao,
sta te je na to podstaklo,
kuda si zeleo.
Ne pronalazis odgovor.
Umoran od pitanja spustis se na prvi stepenik.
Pozelis da ti je glava prazna,
bez misli, bez pitanja koja naviru.
Pogledas devojku
ciji mozak odmah ocenis kao sigurno supalj
i pozelis da si ona,
rasterecena svakojakih misli,
obuzeta prolaznim problemima
i sigurno srecna u svom neznanju.
A onda shvatis da si to ipak ti, takav kakav,
dobar svima i nikome.
Onda naleti neko ko misli da te poznaje.
Kaze da si lud, cudak,
smeje se sto sedis na takvom mestu, sam.
Sasvim sam.
Usamljeniji si otkad je on tu,
ali smesis mu se usiljeno,
da ne bi predugo o tvojoj psihologiji naprezao svoj mozak.
Razglabate o banalnim stvarima
i on konacno odlazi.
Da ne bi docekao da ti pridje iko vise takav,
ustajes.
Zurno polazis.
Nekuda.
Izgubljenim pogledom trazis.
Koga? Sta?
Nisam sasvim sigurna.
Kazu da si frik.
Meni to nije dovoljno.
Dozvoli da te upoznam.