Jedan od arhaizama sportskog žargona koji najčešće koriste bardovi novinarske i trenerske struke.
Igrač koji ima vic predstavlja fudbalskog umetnika, veštog driblera, sa odličnim pregledom igre i dobrim pasom koji je u stanju da jednim potezom reši utakmicu. Kao nekad: Šekularac, Džajić, Milutinović, Moca Vukotić, Safet Sušić, Piksi, Savićević, Prosinečki... Dok smo u našem fudbalu imali takve umetnike koji su na terenu pričali viceve, šalili smo se ravnopravno sa celim svetom, tj. sa mnogima smo terali sprdačinu. Danas kod nas igraju mahom sprdačine od fudbalera.
- Gospodine, Živadinoviću, kako komentarište kikseve Zvezde i Partizana u ovom kolu? Šta to fali večitima da bi igrali bolje?
- Znate, gospodine Anđus, nama fale igrači koji imaju vic u igri, kao što je to nekad bio Dejan Savićević. To je tip igrača koji nedostaje u našem fudbalu. Vi znate da sam ga ja otkrio dok sam bio trener Budućnosti i on je...
- Da, gospodine Živadinoviću, idemo na uključenje, imamo gledaoca na vezi. Halo!
Еееее... Манце је био расни нападач, али није био дриблер. Ако ћеш неког из Партизана ко је играо осамдесетих, а имао је виц што би рекао бард, онда су то били Звонко Варга и Ушке Вучићевић. Поготово Ушке, који се зезао на терену.
A gde je Mance?