Ova grupa rekreativaca će skoro sigurno od vašeg deteta napraviti iskrenog vernika, a proces se odigrava na sledeći način:
Kada ova grupa ljudi kroči na teren dočekuje ih razularena masa ljudi koji skaču i divljaju i prozivaju suparničke navijače. Prvi kontakt sa uzvišenim se dešava prilikom intoniranja himne republike Srbije, čiji tekst uglavnom možete naći na leđima navijača ispred vas.
Već posle 20 minuta provedenih u gledanju lopte koja nekim čudom veoma izbegava igrače ove reprezentacije, ista ta grupa ljudi uspostavlja drugi kontakt sa uzvišenim u vidu pesme "Pomozi Bože". Bog bi možda i pomogao da i sam nije u stanju zbunjenosti.
Nedugo zatim većina na tribinama počinje da se krsti posle svakog kontakta naših izabranih sa loptom. Krste se malo zbog činjenice da su upravo videli nemoguće (neki suludi pas, promašen gol sa 2 metra, sada već učestalu pojavu igranja rukometa u sopstvenom šesnaestercu...) a malo i prizivaju da se čudo dogodi te da ga ovi naši munu među stative protivničkog golmana.
Kanal do Boga je i dalje zapušen, pa je oko 60. minuta velika većina okupljenih već duboko zamišljena, pokušavajući da, u sebi, uspostavi ličniji kontakt sa silom odozgo. Tu je svaki od ovih u stanju da obeća svašta ako eto samo ovaj put pobedimo. Biće dobar, učiće vredno, naći i posao ako treba, neće krasti, prizivati smrt krave iz komšiluka...
Kraj. Opet se krste. Rado bi stavili u praksu tretman monaške lopate po dupetima rekreativaca koji su, naravno, dali 150% svojih mogućnosti.
Bože me sačuvaj...
