Gazda

Najčešće direktor preduzeća ali svakako 100 %-tni vlasnik uloženog kapitala. Izraz se, između ostalog, koristi kao sinonim za vlasnika preduzeća razvrstanog u malo preduzeće koje broji do 9 radnika.

Opšta klasifikacija gazde:

I tip - tzv. Dobrica. To je čovek koji je napustio neku propalu društvenu firmu ili je u najgorem slučaju pobegao od ozloglašenog poslodavca - gazde (vidi tip III), skupio nešto para i pokrenuo sopstveni posao. Pošten, ležerno obučen, autić star 10-15 godina, brižan. Za saradnike bira svoje rođake ili osobe po ’’toploj’’ preporuci prijatelja. U preduzeću je on zadužen za širenje topline i pozitivne klime ali i za najveći deo odrađenog posla. Njegov moto je: neka ja ću, a ti samo prati šta se dešava i obaveštavaj me. S jedne strane, idealan, za psihički mir ali s druge, svakako nije jer ne može da mu se ’’ukrade’’ znanje pošto insistira da sve radi sam – sam svoj majstor.

II tip – tzv. Senka. Čovek kome je tata otvorio firmu a on preuzeo ili je sam otvorio, opet od tatinih para (iz tatine slamarice ili je rasprodao imovinu). Samouveren, obučen po poslednjem kriku mode, vozi uvek nov auto, sebe smatra za vrhunskog top menadžera belosvetskih razmera (ima konsultanta ali ga vešto krije), ima izgrađen sistem vrednosti samo njemu jasan. Vrbuje saradnike isključivo preko HR agencija. Mnogo radi ali i proverava efikasnost svojih saradnika ne direktno već iza leđa, uz pomoć sopstvene krtice. Ćuti i ne priča mnogo, niti hvali niti kudi, već presuđuje - daje otkaze ili povišicu bez većeg obrazloženja. Moto mu se teško može definisati ali bi mogao da bude: kad izmerim ću ti kažem. Pozitivna strana rada kod/za njega je to što traži rezultate ali ne opterećuje, dok s druge strane postoji večita dilema i neizvesnost: da li je nešto dobro ili loše i da li sledi otkaz ili povišica.

III tip – nema tzv. naziv. To je u bukavalnom smislu gazda kako imovine tako i svojih saradnika. Najzastupljeniji tip gazde u Srba. Obučen u farmerke i duks ili omiljenu trenerku, vozi 5-7 godina star auto, većito nadrkan i skeptičan, priča sam sa sobom, za pojasom nosi utoku, čoke ili sličan bič i u sve se živo na ovom svetu razume a zapravo sve pogrešno tumači ili ti ne ’’vata’’ vezu ni sa sopstvenim mozgom. Izuzetno je edukovan i načitan sa svojom jedva završenom srednjom gde mu je svaka druga reč psovka a svaka treća: ’’razumeš?’’. Stalno je pod kreditima i u dugovima, svaki posao sam upropasti a za neuspeh uvek okrivi svoje robove (saradnike). Počeo je 90-ih nešto da ’’mulja’’ noću (benzin i sl.), skupio lovu i sad kad se konačno dokopao poštenog biznisa on ne kapira zašto ’’u subotu u 15h ne radi niko’’ da njemu istog trenutka obezbedi pozamašnu količinu materijala/robe. Saradnike bira sam, jer je najiskusniji u svemu, preko raspisanog oglasa na lokalnoj TV stanici a u najboljem slučaju, ako trenutno ima para, daće oglas i preko Infostud-a. Na samom razgovoru za posao je med i mleko tako da budući radnik pomisli: Bože, kakav fin čovek. Međutim, radnici za njega kratko rade, do 6 meseci jer non-stop nešto ispituje i po 5 puta za jednu istu često nebitnu stvar, expert je (top level) u psihičkom malteretiranju, vrlo često galami zapravo se toliko dere da odjekuje 20km naokolo a uz put izgubi i glas. Za njega ne postoje pravila poslovanja, on zakon sam tumači po sopstvenom nahođenju i nikad mu nije jasno zašto nešto mora tako (čitaj: po zakonu) kad on valjda zna najbolje. Kada udeli platu (minimalnu, naravno, koja ide isključivo na ruke uz kašnjenja od 3-5 nedelja i to samo deo) očekuje da se radi 10-12 sati 7 dana u nedelji i pravi opštu frku ako se u prvih 15-20 minuta na početku radnog vremena pije kafa jer zna se kad počinje radno vreme a kafa se pije kući. Moto: šta bre? Ko bre? Ma jebaću im mater! Negativna strana je toliko očigledna a pozitivne nema.

P.S. Preduzeće koje broji 10 i više radnika ima poslodavca, menadžera, šefa...