U pitanju je atipična vrsta beskućnika ili eventualno "lutalice iz kraja" kome je lepše napolju nego u paklu rođene kuće. On dostojanstveno gleda kako vreme prolazi zaboravivši i sam koliko mu je godina. To je čovek za kojeg se može reći da je nekada davno, između studentskih protesta šezdes'osme i Slobe, bio veliki doktor nauka, tihi i premudri, još uvek punački čovečuljak neretko duge bele brade i tužnih, jedva vidljivih očiju. Pretpostaviće se da mu je jedna politička struja uzela naseobinu, druga posao, a Dafina svu ušteđevinu koju je hteo da ostavi rodbini pre nego što bi bezuspešno pokušao da se obesi. Ostavljen, bez ikakvog ostvarljivog životnog puta, on sedi i posmatra. U antičkoj Grčkoj bio bi stoički orijentisani asketa, u Srednjoj Zemlji bio bi Gandalfov kolega koji je preživeo tri šloga. Da je filmsko ostvarenje, pokrivala bi ga tugaljiva muzika pokojnog Šabana Bajramovića.
Za njega sitna deca misle da je neki ubogi čarobnjak ili Deda Mraz na godišnjem, krupnija deca se podsmevaju njegovoj tišini i samovanju u ne tako pričljivom društvu polupraznog Rubinovog unučeta. A stariji mu ukazuju divljenje žaleći ga i trošeći skupocene sekunde razmišljajući šta se tom čoveku uopšte dogodilo.
Niko ne zna šta ili koga Gladna Godina čeka, ako uopšte čeka, ali su svi saglasni u zaključku da on čeka tako prokleto dugo, jebem ti život, isuviše dugo.
Umetnički! :)