Već sam drvio o tome kako nekoliko godina posle izbora iznenada nestanu svi oni koji su bili deo kritične mase za dovođenje nekog tada aktuelnog režima na vlast. Zaista, posle izvesnog vremena, zaista će pre oči videti sopstvene uši, nego što ćete vi sresti nekoga ko će i dalje biti za aktuelni režim, ili barem priznati da je glasao za njih.
No to čak ide i dalje, da bi se uklopili u narod, te osobe će početi da lažu druge, a verovatno i sebe, da za aktuelni režim nikada nisu glasali.
Tada se, naravno, postavlja pitanje: ko je uopšte za taj režim glasao?
Ove osobe- nezavisno od drugih karakteristika- imaju jednu osobinu. Lako ih je izmanipulisati. I što je glavno, uvek ih najlakše izmanipulišu upravo one stranke i pokreti koji će se nekako domoći vlasti. 1989/90. je to bio Sloba, 2000. DOS, 2003. Koštunica, 2008. Tadić, 2012. Toma, 2014. Vučić,... Uvek glasaju za onoga koji će pobediti (ovakve, vala, treba koristiti za savetnike u kladionici). No više od toga ne mogu, nisu sposobni da izaberu onoga ko će zaista doneti bolji život, već jednostavno nanjuše instinktivno onoga ko će sledeći da vlada.
2020.
Milovan: Da vam ja, kažem, deco, debelo sam se razočarao u Vučića. Nikada on nije bio moj izbor, ali ovo da jednom nedeljno imamo struju, da se kupamo u reci, a da nam pitka voda stiže jednom u tri dana u cisterni, to nisam baš očekivao. U Slobino vreme nije bilo ni približno ovako...
Miladinka: Šta pričaš, Milovane, pa ti si prvi potpisao za njega, a za Slobu si išao pešice na Gazimestan...
Milovan: To je bilo drugo vreme, a i ja sam za njega glasao samo jednom...
Miladinka: Konju moj, pa njemu je to bilo dovoljno. Baš kao i ovom...
