Glasači su povremeni žitelji jedne države. Inače su to obični gradjani, koji jedu, piju, rade, džabalebare, kukaju i čekaju, koji su često nezadovoljni i uvek imaju nešto da prigovore.
Glasači su drugačija vrsta statistike - statistika koja se više broji, koja se više zavredjuje i kojoj se posvećuje posebna pažnja. Drugi ljudi mogu da se slažu, da se gurnu na marginu, da se na njih zaboravi, ali glasači nikada. Jer tada imaju veću vrednost, moraju se nekako odobrovoljiti, i zato im se govore lepe reči, ugodnim tonom, poklanjaju mali darovi i obećavaju velike nagrade za njihovo "da". Popravljaju se putevi, obara se cena ulja i brašna, penzije stižu redono, a izborni kandidati se češće smeju na televiziji. I to donosi rezultate, glasači zaokruže jedan broj, u nadi da će jednim pokretom ruke učiniti život boljim. I već sutra dan, prestaju da budu glasači, i vraćaju se u stalni oblik postojanja - ljudi koji rade, kukaju, natežu se i očekuju. Dok pre ili kasnije ne postanu bitnije lakoverne cifre u jednoj statistici.
Zato se i ne zovu glasački mozak, jer mozak razmišlja. Zovu se glasačko telo, a telom se po volji upravlja.
