Rane devedesete kad smo naivno potrčali da kažemo ne režimu i iskreno plakali za Tomom Zdravkovićem. Romantičarski duh-za kralja i otadžbinu davao nam je vetar u ledja i nadu za bolju budućnost. Toma je umro i lagano su nestajali ideali. Vuk je vozio kamion kod Slobe a prestolonaslednik nije znao srpski. Danas uz ove derikože i secikese ne preostaje ti ništa drugo do da se sam sebi smeješ i lečiš što od batina što od hladnoće lepljenja plakata nastradale bubrege.
Pesme moje. pesme moje...
Razocarenje je islo ovim redom SPO,DOS,DS,svako sve vece od prethodnog...Slobo,pola ti je oprosteno.(nisam verovao da cu ovo ikad izgovoriti...ustvari i nisam izgovorio)
Ko i svaki romantizam, dobar za tužne pesme...