Gologuzan

Znao sam da ćeš odma' na majmuna pomisliti. Zamisli onda kako je meni da taj nadimak nosim već pedeset godina. Brajko moj, lakše bi mi bilo da me govedom zovu, al šta da se radi. Svako svoj krst sudbine nosi... Aaa, sad te sigurno interesuje, što Gologuzan, kad sam pun para, kad čašćavam kafanu svaki put kad dođem u selo. Nemoguće da ti đed tvoj nije pričao... Ajde, kad si navalio, ovako je to bilo.

Kuća nam je bila poviš' izvora, gore, na kraj sela u onom kamenjaru, išao si tamo sigurno. Sirotinjski je to sve bilo, kuća sa samo jednom sobom, nas troje. Pričala mi majka da je kad sam se rodio morala parče kecelje da otkine da bi imala u šta da me povije. A otac? Otac-kolac, što 'no kažu. Sjećam se da su ga neki ljudi dovezli na volovskim kolima kad sam imao čet'ri godine, ja, 1949. Na kraju rata ih partizani skolili u nekoj šumi, i sve u nekakav zatvor odveli. Majka nije znala šta je sa njim, išla po selu, molila, kumila, samo da sazna makar nešto. Na kraju imala sreće pa od neke njene rodice muž bio službenik u pošti, saznao samo da je živ. Od kad znam oca, vazda je na rakijsko bure bazdio. Jadna majka, trčala, radila po nadnicama, kopala od jutra do mraka da nam zaradi, i kad dođe kući ovaj joj otme sve i u birtiji popije. Tako sam ja, čim sam malo ojačao, pošao sa majkom u polje, samo da kod kuće ne budem sa onom pijandurom. Umro je pedes' pete, našli ga u jendeku kraj puta.

Pitaš me kako znam tvog đeda? Pa znam ga, vi ste tu odma', kroz šljivik, pa preko potoka. Igrali smo se k'o djeca stalno zajedno, išli u školu, krali voće po selu i šta ti ja znam sve. Znaš i sam sve one dječije ludinje... Momkovali smo zajedno kad dođe naše vrijeme. Vi ste dobrodržeći, jako imanje, prvi ljudi u selu, pa ti je tako i đed bio slika i prilika u selu kod udavača. Ja sam se uvijek šljepao uz njega, iako sam nosio očeve stare cipele i izušivanu košulju. Šta ćeš, uvijek goljo bio. Mada, bio sam simpatičan seljančicama jer sam bio najkrupniji momak u selu. Nije ni čudo od onolikog rada...

Elem, da se vratim na to kako sam dobio nadimak. Odemo tvoj đed i ja, zima šeset četvrte, na posjelo. Malo igrali prstena, malo pojali pjesme sa ostalim momcima, kad ja poglednu, u dnu sobe neka cura veze priglavke. Rumeni obrazi, kike isplela, a one preko jelečeta pale po grudima. Ma, samo za poželjeti takva cura. Uh, kad me pogledala onim svojim umrkastim okom, k'o da me je munja ošinula. Zaigr'o mi svaki damar. Pitaš me što joj nisam prišao? Eee, nije se to smjelo tad pred svima, sine. Tad se pogledima dogovar'o sastanak, da niko ne čuje. Poslije tog posjela smo se viđali u selu potajno, da niko ne zna. Ustvari, znao je samo tvoj đed, njemu sam morao da kažem, vidio je da više nisam onaj isti, da sam se zaljubio k'o mlad tetrijeb.

Nismo mogli više da se krijemo k'o hajduci, pa se dogovorimo da dođem da je isprosim, kako dolikuje sve. Kažem majci, ona pripremi darove budućim prijateljima, ja pozajmim kola i konja od tvog đeda i u proševinu. Bolje da sam nogu slomio nego što sam tamo otišao. Njen otac nije htio da je da za mene. Komunjara pokvarena, on je bio jedan od onih koji su mi oca zarobili. Potegao bio pušku na mene, istjerao me iz dvorišta k'o kakvog kera. Kaže, ajd na stranu što si od onog izroda pijanice, nego zar stvarno da misliš da ću svoju jedinicu pustiti da u takvoj bijedi živi, sa takvim gologuzanom. Puno dvorište naroda bilo kod njih, prolomi se smijeh, a ja u zemlju da propadnem. Od tad se proširilo selom i ja ostadoh Gologuzan za sva vremena.

Pitaš me šta je bilo poslije? Poslije mi se cijelo selo smijalo, gdje god se pojavim, ja glavna tema sprdnje. Vidim ja da meni nema života u selu, prištedim nešto para, poljubim majku, pa u Njemačku. Imao sam sreće da naletim tako na neke naše tamo, oni me ubace na bauštelu i milina. Brzo sam se snašao, kupio sebi neki stančić, lagano štedio, a želja da se vratim u selo me vukla iz dana u dan sve više i više. Nisam smio da se vratim, bojao sam se da će mi se smijati. Tako 5 godina nisam napustio Švabiju, sve dok majka nije umrla. Kad sam došao da je sahranim, odmah se pronijela vijest po selu -stigao GOLOGUZAN. Ispričali su mi da se ona moja udala u međuvremenu, otac je primorao. Tvoj đed je bio taj srećnik da je dobije.

Da, hoću da kažem da sam zbog tvoje babe ja Gologuzan... Čovječe,od kad sam saznao to da je tvoj đed oženio Ružicu, nisam smogao snage da se vratim ovamo, sve do penzije. Eto sad kradem Bogu dane i čekam da me pozove sebi, valjda neće oduglovačiti.

A tebi, sinak, nek bude ovo za nauk. Ljudi su bezobzirni i jedva čekaju da se nasmiju nečijoj nevolji. Nemoj da budeš jedan od njih, jer život često priredi neki skroz apsurdan obrt, pa se lako može desiti da ti postaneš neki novi Gologuzan. Mala, dajder ovamo još jednu turu, i reci muzičarima da opletu onu "Ružo rumena." Živjeli, bratac!